ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонијаˮ
Многа су места у Светом Писму која нас упућују да своју љубав према ближњима, односно, према свакоме човеку, делатно пројавимо чињењем добрих дела, јер према речима Светог апостола Јакова „вера без дела је мртваˮ (Јак, 2, 20). Ова делатна хришћанска љубав на коју смо призвани „не тражи своје“ (1. Кор. 13, 5), а у том духу и сâм Христос каже: „Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему; и биће вам велика плата, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и незахвалнима и злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“ (Лк. 6, 32-36). Чињењем добра према онима које сретнемо на свом животном овоземаљском путу постајемо истински следбеници и подражаваоци Господа нашег који је извор свакога добра. Чињењем добра без очекивања да добијемо награду за учињено добро дело, потврђујемо своје хришћанско призвање: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16). Дакле, учињено добро никада није једносмерно, оно није упућено само на нашег брата или сестру којима чинимо добро, већ за крајњи циљ има прослављање Бога. Ми не можемо чинити добра дела без помоћи Божје, препуштајући се некаквим својим хтењем и усрдношћу. Божја педагогија нас учи да волимо наше ближње и чини нас способнима за творење добра.
Делање хришћана одувек је било делање врлине и љубави која се прожима вером. Наши светитељи које сваког дана богослужбено прослављамо и чије молитвено посредништво иштемо, чинили су добра дела градећи себи дела непролазна и вечна „тамо где мољац и рђа не квари, и лопови не поткопавају и краду“ (Мт. 6,19), тако остављајући нама пример како се добра и благословена дела награђују од стране Господа. Светитељи су нам пример да чинећи добро ми сејемо оно што је вечно и што доноси вечне плодове који не труле. Чињење добрих дела се може упоредити са сејањем благословеног семена у плодну земљу, јер када на њиви душе наше узрасту плодови посејаног добра, они ће бити сабрани у велику житницу Оца нашега који је на небесима.
Често се питамо како да знамо да ли је наше дело добро и да ли доноси плодове. Одговор на ово питање нам, такође, дају светитељи Цркве, чији се благословени пример поред житијâ, истиче у богослужбеним песмама у дан њиховог свештеног спомена, где неретко црквени песник наглашава да је одређени светитељ чинио добра дела приводећи тако људе Христу. Дакле, само она дела која су сагледана из перспективе вечнога живота и која за циљ имају прослављање Бога, ваистину су добра дела. Наше људско добро је истински добро, само уколико је од Бога и ради Бога, уколико је слика Божјег добра, коју одражава наша боголика душа. „Ја сам чокот а ви лозе. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете. Који буде у мени и ја у њему он ће родити многи род: јер без мене не можете чинити ништа” (Јн. 15,4.5), реч је Господња која нас подсећа да су наша добра дела плодоносна када смо сједињени са Господом, а то сједињење превасходно остварујемо кроз активно учешће у светотајинском животу Цркве који је утемељен у Тајни над тајнама – светој Евхаристији. Света Литургија се служи ван времена и простора, она је небоземна реалност која нас уводи у другу реалност, води нас у предворје Царства небеског, о чему нам сведочи почетни возглас у којем литург са сабраном литургијском заједницом благосиља и прославља Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Литургијска катихеза, је практична и примењива у свим сегментима нашег живота. Литургија је сама по себи пракса, она је вечно понављајуће дело и као таква подстиче свакога човека на дело и на непрестану динамичност, а самим тим и на чињење добра. Литургија као срце нашег хришћанског живота, јесте и Мистагогија, она собом носи најузвишенији вид поуке која нам открива, објашњава и тумачи неизрециву Тајну.
У многим литургијским молитвама истиче се значај чињења добрих дела, а једно од најконкретнијих места је текст Анафоре Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске: „Помени, Господе, оне који плодове доносе и добро творе у светим Црквама твојим, и оне који се сећају сиротиње. Награди их твојим богатим и небеским даровима: даруј им уместо земаљских добара – небеска, уместо привремених – вечна, уместо пролазних – непролазна. Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добреˮ.
Видимо да наведени одељак из текста Анафоре Светог Василија Великог, поред молитвеног, има и катихетски – поучни значај, јер и припаднике клира и припаднике царског свештенства подсећа на важност чињења добрих дела и указује на њихов крајњи циљ – прослављање Бога као извора свакога добра. Надахнути речима наведеног литургијског текста, призвани смо да пригрлимо добро и чинимо га усрдно свима, прослављајући Бога, јер реч Његова вековима одјекује у срцима нашим: „Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21).
