ПИШЕ: Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић
Најновијим избором протосинђела Пајсија (Ђерковића) за викарног (помоћног) епископа у Митрополији црногорско-приморској СПЦ, са титулом епископа Диоклијског, настављене су бар двије традиције у организацији Цркве на подручју Црне Горе. Прва је избор својеврсног митрополитовог помоћника, а то је пракса коју налазимо још с краја 15. вијека приликом оснивања Цетињског манастира, када се као надлежни архијереји помињу митрополити Висарон и епископ Вавила; а потом је, као јасно документовану, срећемо током 18. вијека када митрополити Данило и Сава Петровићи имају своје помоћнике, коадјуторе.
Крајем 20. вијека, још за живота митрополита Данила Дајковића и његовог умировљења због дубоке старости, за митрополита црногорско-приморског изабран је митрополит Амфилохије као нови надлежни архијереј Митрополије црногорско-приморске.
Управо је митрополит Амфилохије обновио древну праксу постављања викарних епископа у митрополији, тако што је 1999. године, Светом Архијерејском Сабору СПЦ предложио избор свог викара епископа Јоаникија, који је и изабран, и од стране патријарха Павла и архијереја СПЦ хиротонисан као епископ будимљански исте године. Била је то симболична титула помоћног владике, све док 2001. године владика Јоаникије није постављен на дужност администратора новофорниране Епархије будимљанско – никшићке, а сљедеће 2002. године, за њеног званичног архијереја. Међутим, пракса избора помоћног/викарног епископа у самој Митрополији црногорско-приморској, биће настављена и послије одвајања територије новонастале епархије на сјеверу Црне Горе, и избора епископа Јоаникија на нову службу.
Потреба за избором помоћних епископа цетињским митрополитима постоји вјековима управо због захтјевности и обима пастирске службе и јеванђелске мисије коју цетињски владика, на овим просторима има одувјек, а која се нарочито показује у посљедњим деценијама буђења и обнове црквеног живота у Црној Гори.
Године 2024, за митрополитивог викара Сабор СПЦ ће изабрати архимандрита Јована (Пурића) (касније епископа нишког); затим 2016. нови викар митрополита Амфилохија биће Епископ Кирило (потоњи Епископ буенос – аирески); а потом 2018. године на исту службу викарног епископа у Митрополији, Сабор СПЦ поставља владику Методија (данашњег Епископа будумљанско-никшићког). Поред тога што су сва тројица ову службу митрополитових помоћника обављали привремено, а, између осталог, и у сврху припреме за будућу дјелатност надлежног архијереја на новим епархијама – њихова заједничка тачка деловања била је и почасна титула Диоклијског епископа коју су носили док су обављали дужност викарног владике.
Ово није значило да је унутар Митрополије црногорско-приморске постојала нека засебна епархија са тим именом, него је митрополитов помоћник симболички носио такву титулу у знак обнове црквеног сјећања на древне диоклијске (дукљанске) епископе из ране хришћанске пред-словенске ере на овим просторима, и утврђивања свијести о непрекинутом континуитету и апостолском насљеђу које светосавска црква има и наслиједила је од времена прије кирило-методијевске мисије међу Словенима. Чувањем и истицањем титуле диоклијских епископа, СПЦ чува свој апостолски карактер и поријекло, свој двомиленијумски идентитет, као што то чини са именима и титулама других викарних епископа у својој данашњој јурисдикцији: ремезијански, јегарски, липљански, хвостански, хумски, новобрдски…
Све ово, горе речено, представља смисао и значење избора новог диоклијског епископа г. Пајсија, викара Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија.
