ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Друге посланице Коринћанима светог апостола Павла (Зач. 178 – гл. 5, ст. 1-10)
Браћо, знамо, ако се наша земаљска кућа, телесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима. Јер за тим и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан, тако да се и обучени, не наги нађемо. Јер будући у овоме шатору, уздишемо оптерећени зато што нећемо да се свучемо, него да се још обучемо, да би живот прогутао оно што је смртно. А онај који нас је баш за ово и саздао, јесте Бог, који нам је и дао залог Духа. Стога се свагда уздамо и знамо да док боравимо у телу, удаљени смо од Господа; јер вером ходимо а не гледањем; и постајемо смели и више волимо отићи из тела и настанити се код Господа. Зато се и радо трудимо, било да боравимо овде, било да одлазимо, да будемо Њему угодни. Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом.
И за упокојене, 1. Сол (Зач. 270 – гл. 4, ст. 13-17)
Браћо, нећу да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. Јер вам ово казујемо речју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 29 • Гл. 7, ст. 1-10)
У време оно уђе Исус у Капернаум. У капетана пак једнога бејаше слуга болестан на умору који му беше мио. А кад чу за Исуса, посла му старешине јудејске молећи га да дође и спасе му слугу. А они дошавши Исусу мољаху га усрдно, говорећи: Достојан је да му то учиниш, јер љуби народ наш, и сагради нам синагогу. А Исус иђаше с њима. И кад већ бејаше недалеко од куће, посла капетан њему пријатеље говорећи му: Господе, не труди се, јер нисам достојан да под кров мој уђеш; зато и не сматрах себе достојним да ти дођем; него само реци реч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: Иди, и иде; и другоме: Дођи, и дође; и слузи својему: Учини то, и учини. А кад то чу Исус, задиви му се, и окренувши се народу који иђаше за њим рече: Ка‘ем вам: ни у Израиљу толику веру не нађох. И када се послани вратише, нађоше болеснога слугу здрава.
И за упокојене (Јн, зач. 16 • Гл. 5, ст. 24-30)
Рече Господ Јудејима који су му дошли: Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи; и даде му власт и да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.
ТУМАЧЕЊЕ
Ако нам је земаљска кућа уништена, имамо и кућу која није прављена рукама, већ је небеска и вечна
Неки кажу да је земаљска кућа сав свет, али ја овде мислим да се мисли само на тело. Али видите, молим вас, како Господ појмовима које користи показује надмоћ будућих ствари и дешавања над овим садашњим, показујући да се лако могу временске ствари претворити у делове, те да се супротставе вечним стварима.
Појам ковчег завета делује као временски појам. Зато Он каже: Многи су станови у кући Оца мог. А да није тако, казао бих вам; идем да вам приправим место (Јн. 14, 2). Ако Он и некада каже да је скинија или шатор место одмора светитеља, Он јасно каже да то није обичан шатор, већ вечни шатор. Каквог обитавања, молим вас ми реците? Непропадљивог тела, које је ослобођено љубоморе и зависти, које тражи пуноту, како је Он и рекао: да не мислите да страдате, већ то пропада стари човек (у вама)… Он тада неће говорити о шатору, већ о грађевини, јер шатор може лако да се развеје у комаде, а чврста грађевина остаје. Када се ослободимо тела, нећемо остати без њега, већ ће оно постати непропадљиво…
То нам доказује и васкрсење, јер Он каже: одећа ваша је свечана, што значи да имате непропадљиво тело и нећете бити наги славе и сигурности… Онда Он каже: А све нека бива поштено и уредно (1. Кор. 14, 40). Јер васкрсење све нас чека, али слава није свима дата, јер ће бити оних почаствованих и оних који част неће заслужити, биће оних у Царству и оних у казни… Он је ово одредио… Он не говори да ће се тело разликовати у суштини, већ према пропадљивости или непропадљивости. Он то и тумачи да ће смртност бити заоденута животом. Унижење тела може донети многе завидне ствари… Ми смо ограничени телом, не зато што је то тело, већ зато што је пропадљиво и зато што је подложно страдању… То је и узрок болу. Али живот, када задобијемо, уништавамо пропадљивост; подвлачим уништавамо пропадљивост, а не тело.
Како ће ово проћи, неко може да се запита? То Бог зна, а тај који пита нека не буде много радознао… Бог те ствари показује преобликоване у односу на прве… Када је створио човека од земље и створио Адама, није га створио да умре, већ је Он то учинио да га чак и начини бесмртним… Он је ту могућност показао и крштењем, јер нам је дао сигурност у Духу Светоме. Он то стално понавља као да жели да покаже да је Бог неки дужник (због Адама)… Оно што је веће од свега, што је постављено овде, ако будемо са Христом, то је боље него да примимо непропадљиво тело. Видите ли како је враћање уствари оно што је било болно – враћање на имена смрти и краја – а Он указује на речи које ће трајати вечно са Богом. Оно што треба да тражимо је управо то да живимо у складу са Његовом Вољом, што је начелна ствар. Ако то учинимо ми већ живимо у Царству… (Св. Јован Златоуст, Омилија 10 на 2. Кор. 5, 1, 2, 3, 4)
Господе, нисам достојан да уђеш под мој кров
О мој Господе, знам да нисам довољно достојан и да не би требало да уђеш под мој кров и у дом душе моје, јер је сва руинирана и немаш у мени место где би своју главу склонио… (Из молитве на Проскомидији Св. Јована Залтоустог)
Послушајте нас, као и многи који су примили Христа: јер је могуће да Њега примаш чак и сада. Примимо га са великом ревношћу, баш као и када примаш човека који је гладан и го, јер тада Њега примаш… (Св. Јован Златоуст, Омилија 26 на Мт. 8, 1)
