Из поука Светог Иполита Римског
Обрати пажњу на то да блажени Пророци беху очи за нас: они вером прозираху тајне Логоса, које послужише потоњим поколењима. Они говораху не само о ономе што беше, но објављиваху и о садашњем и о будућем. А све то (тако би) да се пророк не би јављао пророком само за једно одређено време, већ да би (он), пророкујући будуће, за сва поколења могао у себи имати знамење своје пророчке службе. Пророци – сви усавршени пророчким духом, удостојени од Самога Логоса, међусобно усаглашени као музички инструменти, свагда имајући у себи Логоса у својству свирајућега гудала, (свагда) покретани (тим Логосом) – објављиваху управо оно што хтеде Бог. Они не пророковаху својом сопственом силом и – у томе, наравно, нимало нисам у заблуди – не проповедаху оно што сами жељаху, но, пре свега, Логосом беху умудрени на прави пут, а затим виђењем правилно преднаучени беху будућем, и, тек потом, задобивши пуномоћје, они отпочињаху да казују оно што искључиво њима јединима би од Бога откривено. И, уистину, на основу чега се другог пророк може називати пророком ако не по томе што духом предвиђаше будуће? Јер, ако би пророк казивао о било чему што (већ) беше, он тада и не би био пророк, будући да би говорио о ономе што је свима познато; (речју), с правом као пророка почеше да поштују искључиво онога који расуђиваше о будућем. Ето зашто – и потпуно оправдано – још од самога почетка пророци беху називани „видиоцима“.
Ето зашто и ми, добро изучивши оно што Пророци пророковаху, не говоримо више од свога сопственога измишљања и нипошто не покушавамо да уводимо новотарије, већ искључиво давно изречене речи излажући, предајемо (их) свима који могу правилно веровати да би се, у датом случају, задобила обострана заједничка корист, која се у погледу онога који говори састоји у томе да он кроз држање (истих) у уму задобија могућност да правилно излаже оно о чему расуђује, а која се у погледу онога који слуша састоји у томе да он усмерава свој ум на примање онога што се излаже. Према томе, будући да и првоме и другоме (увек) предстоји заједнички труд: ономе који говори – да правилно излаже, а ономе који слуша – да пажљиво слуша и сагласи се оним што (му) се говори, и ја теби саветујем, Теофиле, да се заједно са мном подвизаваш у молитвама Богу.