ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 15, 35–41)
У дане оне, Павле и Варнава борављаху у Антиохији учећи и проповиједајући са многима другима ријеч Господњу. Послије пак неколико дана рече Павле Варнави: Хајде да се вратимо и да обиђемо браћу нашу по свим градовима у којима објављивасмо ријеч Господњу, да видимо како су. А Варнава хтједе узети са собом Јована званога Марко. А Павле захтијеваше да онога који их је напустио у Памфилији и који није ишао са њима на дјело на које су послани, не узимају са собом. Тако наста љутња, те се они раздвојише, и Варнава узевши Марка отплови на Кипар. А Павле избравши Силу отиде, предан од браће благодати Божијој; и пролажаше кроз Сирију и Киликију утврђујући Цркве.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 10, 27–38)
Рече Господ дошавшим Му Јудејима: овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду. И ја им дајем живот вјечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке моје. Отац мој који ми их је дао већи је од свију: и нико их не можe отeти из руке Оца мојега. Ја и Отац једно смо. А Јудејци опет подигоше камење да га каменују. Исус им одговори: Многа добра дјела показах вам од Оца својега, за које од тих дјела ме каменујете? Одговорише му Јудејци говорећи: Не каменујемо те за добро дјело, него за хулу, што се ти. човјек будући, правиш Бог. Одговори им Исус: Није ли написано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте? Кад оне назва боговима, којима ријеч Божија би дата. а Писмо се не може укинути, како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: ја сам Син Божији? Ако не творим дјела Оца својега, не вјерујте ми. Ако ли творим, иако мени не вјерујете, дјелима вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у мени и ја у њему.
ТУМАЧЕЊЕ
Павле и Варнава су се разишли
Већ нам је јеванђелист Лука описао карактере апостола: један је био темпераментнији, а други строг… Јер су дарови различити… пошто један дар други употпуњује, а други може да смири човечји карактер. Међутим, ако они мењају места добијају се лошији резултати уместо добрих. Међу Пророцима налазимо исто: другачије умове, различите карактере, Илија је овакав, Мојсије је онакав… Овде је реч о апостолу Павлу. Видите како је он нежан, али то је у ствари само план Божијег Промисла: свако треба да прими заслужено место (које му припада). То је тако јер један треба да води, а други да буде вођен. Да ли је Варнава учинио нешто лоше па су се растали? Прво, није дошло зло већ је дошло добро. Нису они били изабрани како би се разишли, већ је до тога дошло у потрази за самим собом. Обојица су желели да уче и проповедају, један на један, а други на други начин. Какву грешку онда налазимо? (Св. Јован Златоуст, Омилија 34 на Дела. 15)
Отац и ја смо једно
Не мислите да је Он слаб, већ знајте да су овце на сигурном због силе Очеве, а Он је рекао Отац и ја смо исти. Оно што је Господ рекао треба да разумемо овако: ако је оно што су они примили, некаква част задобијена милошћу, није грешка ако их зовемо боговима, јер како Он који има своју природу заслужује да Га поново критикују… Онај кога је Отац осветио и послао. И када Он ублажи свој гнев, Он пружа и јасну истину, јер Он никако није нижи од Оца. Није могуће да ико види Његову суштину, тако да Он носи доказ силе, јер су дела иста. Тако да треба истаћи речи: Ја нисам ништа друго до Отац, али сам још увек Син; Он није ништа друго него што сам Ја, али је ипак Отац. (Св. Јован Златоуст, Омилија 61 на Јн. 10, 2, 3)
Овце Моје слушају глас Мој, и Ја њих познајем и оне за Мном иду. И Ја им дајем живот вјечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке Моје. Отац Мој који ми их је дао, већи је од свију; и нико их не може отети из руке Оца Мојега. Ја и Отац – једно смо.
Христос разобличава лукавство Јудејаца који га питају. Они траже од Њега словесни доказ да је Он – Месија, јер не верују Његовим делима, толико великим и убедљивим за сваки објективни ум. А шта означава овакво неверје? То, да ови испитивачи нису овце Христове; они по своме духовно–моралном стању нису кадри нити су достојни примања Његовог учења; Христу није такве овце дао Отац. Овце Моје слушају глас Мој, и такве овце не може нико преотети из Моје руке, јер ми их је дао Отац, који је моћнији од свих, а Ја и Отац – једно смо; дакле, такође моћан као и Он, и такође могу сачувати овце Моје. Чувши ово, фарисеји су дограбили камење с намером да убију Христа. Вероватно да су они унапред припремили камење и понели га са собом, јер у Соломоновом предворју, где се одвијао разговор, њега нису могли накупити. А једва да би Христос остао да чека фарисеје да су они, немајући камење, пошли да га траже.
Христос се ни овај пут не уклања од фарисеја (Јн. 8, 59; 10, 39), већ их изненађује таквим питањем од кога им камење испада из руку: Многа добра дјела показах вам од Оца својега, за које од тих дјела ме каменујете? Руке фарисеја су се опустиле и камење је испало; очигледно се у њима савест пробудила али, и поред тога, желећи да оправдају свој дивљачки испад пред очима народа, они кажу: Не каменујемо те за добро дјело, него за хулу, што се ти, човјек будући, правиш Бог. Они су правилно схватили речи Господа о Његовом јединству са Оцем, али по својим изопаченим схватањима, увидели су у њима богохулство.
Одговори им Исус: Није ли написано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте? Кад оне назва боговима, којима ријеч Божија би дата, а Писмо се не може укинути, како ви говорите ономе кога Отац посла на свијет: хулиш, зато што рекох: Ја сам Син Божији? Наведене од Христа речи из Старог Завета налазе се у псалму 81, стих 6. Ту се боговима називају судије. И на другим местима Старог Завета боговима се називају како судије, тако и други богоизабрани мужеви (Изл. 4, 16; 7, 1). У Старом Завету се судије, цареви и пророци називају боговима, пошто је у њима деловала и пројављивала се сила Божија. Смисао Христовог одговора је следећи: ако се обични људи називају боговима и синовима Вишњег зато што је у њима била реч Божија, то јест што је Бог говорио кроз њих, онда има ли права називати Себе Сином Божијим онај кога је Бог послао с неба на земљу? „Ако су се они који су добили овај назив по благодати, не подвргавају осуди, када се називају боговима, како онда може бити оптуживан. Онај чија је природа божанска” – каже свети Јован Златоуст.