ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 20, 16–18, 28–36;)
У дане оне, Павле одлучи да прође мимо Ефес да се не би задржао у Азији; јер хиташе, ако би му било могуће, да о Педесетници буде у Јерусалиму. Из Милита пак посла у Ефес и дозва старјешине црквене. И кад дођоше к њему, рече им: Ви знате од првога дана када дођох у Азију, да бијах са вама све вријеме, пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас. А од сада, браћо, предајем вас Богу и ријечи благодати његове, која може назидати и дати вам насљедство међу свима освећенима. Сребра, или злата, или руха, ни од кога не зажељех. Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје. Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се ријечи Господа Исуса коју он рече: Блаженије је давати него примати. И ово рекавши, клече на кољена своја са свима њима и помоли се Богу.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 17, 1–13)
Подиже Исус очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; као што си му дао власт над сваким тијелом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни. А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде. Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су ријеч одржали. Сад разумјеше да је све што си ми дао од тебе. Јер ријечи које си ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вјероваше да ме ти посла. Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима. И више нисам у свијету. а они су у свијету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. Док бијах с њима у свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А сада долазим теби, и ово говорим на свијету, да имају радост моју испуњену у себи.
ТУМАЧЕЊЕ
Пастиру Цркве Божије
Нема службе у Цркви која је виша од оне Христове службе… Ова идентификација Христове службе са самим Христом излази ван оквира богословља Отаца и улази у литургијски живот старе Цркве: у Евхаристији, Христос није само Онај који се даје и прима, већ Онај који даје.
Служба у Цркви… постоји као израз потпуне икономије. Зато, не можемо да разумемо природу службе ако је само посматрамо у категоријама прошлости (нпр. само служба Христова у Палестини) или у садашњости (служба као нешто што решава садашње потребе човека и света), већ и у будућности, што значи да делимо живот Божији јер верујемо у есхатон.
Баш као што Црква постаје кроз службу релациони ентитет и у себи и у односу са светом, тако и рукоположени човек постаје, кроз своју службу, релациони ентитет. У овом контексту, гледајући на рукоположену особу као индивидуу подражавамо последње моменте рукоположења. Рукоположење има за циљ да створи не индивидуу, већ личност која је екстатичко биће на коју се гледа не само из угла њених ограничења већ са аспекта превазилажења свог сопства када се и постаје односна личност. У светлу киноније Духа, рукоположење се односи на рукоположеног дубински и суштински и егзистенцијално у односу на заједницу, јер се после рукоположења задобија ново стање којим он (рукоположени) превазилази старо, јер се као служба формира у личности. Само преко појма љубави треба разумевати тајну харизматског живота и саме службе… (Митрополит Јован Зизиулаз, Биће као заједница, 210, 211, 216, 227,…)
Велика молитва Христова за свет
Он је живео да би посредовао за нас (Јевр. 7, 25). О, како је то лепо, тајанствено и узвишено. Посредовање јесте оно што чини за нас, управо као што Дух посредује за нас. Само је један Бог и један посредник између Бога и људи, Богочовек Исус Христос (Рим. 8, 26; 1. Тим. 2, 5). Он даље ради на нашем спасењу као човек, јер наставља да носи тело које је узео чинећи нас тако боговима силом Његовог оваплоћења. Ми имамо свог заступника, Исуса Христа, не само што се Он дао за нас пред Оцем, већ и зато што је пострадао као човек и зато што је као Логос говорио да треба да будемо трпељиви. Мислим да је то значење Његовог заступништва. (Св. Григорије Велики, Четврта богословска проповед, 14)
У Недељу светих Отаца Црква произноси у јеванђељском одељку заступничку молитву Сина Божијег за Његово прослављење вечном славом ширењем истинског богопознања у свету, кроз очување верујућих од непријатности, њиховог освећења истином, њиховим јединство међу собом и са Богом и њиховим вечним блаженством. Дирљива је ова највиша молитва Спаситеља! Ми не можемо доживети ничег сличног ономе што је доживео Богочовек пред Својим страдањима. Он је слао своје ученике – то мало стадо у свету – у царство таме са проповеђу јеванђељске истине. Разумљиво је, са каквим ће се невољама сусрести у овом царству; започеће гоњења против њих и њихових следбеника. И какву непоколебиву веру и какву храброст су они морали имати, да би издржали притисак звероподобних непријатеља Божије правде? А управо им је сада недостајало такве вере и храбрости. Сада ће они напустити свога Учитеља, а Петар, тај камен вере апостолске, три пута ће Га се одрећи. Предвидевши све ово, Исус је увиђао да победа неће лако припасти Његовим ученицима и да без посебне подршке свише они чак не могу изаћи као победиоци из борбе која им предстоји; зато је разумљиво што се Он, саопштивши им све последње прашталне поуке, обраћа с молбом Оцу Своме, да Он сачува њихову веру од свих искушења и колебања, и да их освети истином Својом.
„О овој послeдњој молитви Спаситеља дрско би било и говорити људским језиком, – примећује архиепископ Инокентије Херсонски, – тако је она свеобухватна, величанствено–божанска! После ње вероватно ни Филип не би рекао: Господе, покажи нам Оца! Јер у њој је за верујућег тај Отац видан више него ли у целом свету. Управо овде је требало да Петар каже: Господе, Ти имаш ријечи живота вјечнога! (Јн. 6, 68). Ово је молитва Великог Првосвештеника по чину Мелхиседековом, пред Његовим уласком у Светињу Светих. Ко ју је прочитао с пажњом макар једном, код тога она остаје у срцу за читав живот, а ко се прожео њеним духом, тај не може не припадати за свагда Исусу Христу”.
Ево те чудесне молитве.
Исус, подиже очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави Тебе. Као што си му дао власт над сваким тијелом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни. А ово је вјечни живот да познају Тебе једног истинитог Бога, и Кога си послао Исуса Христа. Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим. И сада прослави Ти Мене Оче, у Тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде. Објавих име Твоје људима, које си ми дао од свијета: Твоји бијаху, па си их Мени дао, и Твоју су ријеч одржали.
Сад разумјеше да је све што си ми дао од Тебе. Јер ријечи које си ми дао, дао сам њима; и они примише, и познаше да заиста од Тебе изађох, и вјероваше да ме Ти посла.
Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне оне које си ми дао, јер су Твоји. И све Моје Твоје је, и Твоје Моје; и прославио сам се у њима. И више нисам у свијету, а они су у свијету, и ја долазим Теби. Оче свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као и Ми. Док бијах у свијету, Ја их чувах у име Твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А сад долазим Теби, и ово говорим на свијету, да имају радост Моју испуњену у себи.