Ова књига представља непосредан наставак Еванђеља. Циљ њеног аутора био је да опише догађаје који су се збили након Вазнесења Господа Исуса Христа и да нам изнесе главна обележја првобитног устројства Цркве Христове. Ова књига исцрпно говори о мисионарском труду апостола Петра и Павла. У својој беседи о књизи Дела апостолска, Св. Јован Златоусти објашњава њен велики значај за хришћанство, потврђујуђи чињеницама из живота апостола истину еванђелског учења. Апостол Лука ју је писао тако да она садржи у себи доказе Васкрсења. Управо из тог разлога се у пасхалној ноћи, пред почетак прослављања Васкрсења Христовог, у православним храмовима читају главе из Дела апостолских. Због тога се та књига у целини прочита у периоду од Пасхе до Педесетнице, на свакодневним Литургијама. Према указивању самог писца Дела апостолских (Дап. 1, 1-3), ова књига је написана за Теофила који је живео у Антиохији. Из тога би требало закључити да су Дела апостолска написана као наставак трећег Еванђеља, чији је писац, еванђелиста Лука, био сапутник и сатрудник апостола Павла. Између Еванђеља по Луки и Дела апостолских постоји и стилска сличност.
Књига Дела апостолска приповеда о догађајима после Вазнесења Господњег па до доласка апостола Павла у Рим, обухватајући период од око 30 година. У првим главама говори се о делатности апостола Петра међу Јудејима у Палестини; затим о делатности апостола Павла међу незнабошцима и о ширењу Христовог учења изван граница Палестине. Приповедање књиге завршава се указивањем на то да је апостол Павле две године проживео у Риму, где је несметано проповедао (Дап. 28, 30-31). Мученичка смрт овог апостола, која се догодила у Риму, у време цара Нерона, око 67. године, овде се не помиње. Из црквеног предања се зна да се апостол Павле, оправдан на Цезаревом суду, поново вратио у Јерусалим и извршио још једно, четврто мисионарско путовање. Из тога се може закључити да је књига Дела апостолска завршена око 63. или 64. године по рођењу Христовом, у Риму. У посланицама Колошанима и Филимону апостол Павле помиње Луку који се с њим налази у Риму. На тај начин, књига Дела апостолска нам живописно представља како је Црква Христова, утврдивши се међу Јудејима у Палестини, а сагласно предсказањима Самог Господа, уз упорно неверје већег дела јудејског народа, прешла у незнабожачки свет, постепено се ширећи по Малој Азији и јужној Европи. У Делима апостолским видимо да се испунило Спаситељево пророштво према којем ће апостоли Његовим именом творити чудеса, као и пророштво о тријумфу вере Христове над светом. Одатле видимо како су апостоли, без обзира на своју људску слабост и не поседујући никаква спољашња, материјална средства за ширење еванђелског учења, после силаска Светога Духа на њих дословно постали други људи. Они су неустрашиво, са великом одважношћу и самопожртвовано проповедали Христово учење по свим крајевима тадашњег света и у кратком периоду основали мноштво хришћанских заједница. Књига Дела апостолска снажно сведочи о томе да апостолска проповед није човечије, него Божије дело. Посебно је поучан опис живота раних хришћана који су имали једно срце и једну душу (Дап. 4, 32). То је била потпуна супротност читавом осталом свету, огрезлом у егоизам и у све могуће пороке.