О еколошкој кризи можемо говорити са два аспекта – методолошког и онтолошког. У вези са методолошким аспектом цитираћемо Ноама Чомског: „То нисмо ми. Ми смо гори. Гледамо како се одвија једна ужасна прича, много страшнија од Аушвица, и морамо себи поставити благајниково питање: ‘Шта сам урадио? Шта сам пропустио да урадим?’ Будуће генерације, ако их уопште буде, писаће то о нама.” (Чомски, 2022).
На трагу Чомског, проблем метода се развија посматран са два аспекта (орвеловски речено, проблем је двостран).
Први аспект јесте тај да еколошка криза није неки сингуларни догађај. Она временски траје, и због тога нам се чини да је само привид стварности. Као таква, привидна стварност нам пружа могућност да са „безбедне” дистанце приступамо проблему.
Са друге стране, ако еколошку кризу схватимо као низ сингуларних догађаја који се надовезују један на други, онда нам не преостаје много времена. Морамо да схватимо да је сваки тренутак битан, и да је наша обезбеђеност у ствари привид.
Тиме је „безбедна дистанца” готово поништена, јер је инкорпорирана у само наше биће.
Методолошки можемо поступати на два начина, и оба су у домену етике.
а) Императивни, повезан са религијском констатацијом да Бог постоји и да је он Творац. Божји императив би гласио „наша је дужност да сачувамо оно што је Бог створио”.
б) Други начин потиче са аспекта човекове субјективности. Ако Бог не постоји, онда је очување природе у вези са нашом максимом која гласи „требало би да сачувамо животну средину као заједничко наше станиште”, онако како су то Ниче и Шопенхауер изложили.
И један и други метод можемо проблематизовати.
У првом случају отвара се питање наше слободе и креативности. Наиме, сама дужност нас може пасивизирати, или нас може одвести у бескрајне расправе о правилима (Кант) или последицама (Бентам).
Са друге стране, субјективни критеријум лако може прећи у интервенционизам и покушај да се еколошка криза решава са позиција здравог разума (common sense) као реконструкција угрожене стварности.
Можемо поставити следеће питање: Да ли је данас еколошки проблем, и све дебате у вези са тим, само позиционирање једног или другог аспекта, или је то могућа комбинација једног и другог.
Дерек Парфит, оксвордски професор етике, критикујући политичке теологе, Ничеа и кантовске конструктивисте, одлучно је одбацио привилегованог Бога и привилегованог субјекта у контексту немогућности постојања нормативних истина. За Парфита неке етичке идеје јесу истините, али оне нису независно постојеће ствари. Еколошка криза и њено решавање би се на тај начин „ослободило” моралних теорија које генеришу своје постојање путем уговора, конструкција и промишљања.
Онтолошки аспект проблема еколошке кризе
Ако овом аспекту приступимо са позиција субстанцијалности, тешко ћемо избећи замке које смо навели разматрајући методолошки аспект. Наиме, ако је субстанција део природне стварности, а то је и религијски Бог и рационални субјект, онда је криза неминовно уплетена у стварност и њено решавање је уско повезано са нашим ангажовањем. То јесте проблем, јер се ангажовање претвара у јалове корекције стварности, било на пољу индивидуалног ангажовања, било на пољу друштвеног организовања.
Предлог који ми нудимо јесте онтологија која није изведена из субстанције, већ из појма личности. Хришћани не говоре о религијском Богу, већ о Богу који је заједница трију личности.
И када говоримо о свету, ми о њему говоримо као о нечему што је Друго у односу на Бога, али и као нечему што је слободном вољом створено.
У хришћанском поимању стварности (онтологије), Бог Отац је овај свет створио у и за Сина свога, дакле, у и за једну конкретну личност. Стога овај свет није некаква објективна стварност, већ једно биће које је персонализовано. Свет је, дакле, инкорпориран у једној вољеној личности. Дакле, сама природа носи лик једне личности (личности која се не обезбеђује и збрињава у самопостојању, већ проистиче из односа са другом личношћу).
То је хришћански поглед на свет. Свет не представља објективну стварност, већ се свет посматра у и кроз вољену личност. Стога је „еколошка криза” криза која потенцијално подразумева губитак вољене личности. То потпуно мења приступ проблему који је тако актуелан за савременог човека.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.