ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из друге посланице Коринћанима Светог апостола Павла (2 Кор. 1, 1-7)
Павле, апостол Исуса Христа по вољи Божијој, и брат Тимотеј Цркви Божијој која је у Коринту, са свима светима који су у читавој Ахаји: Благодат вам и мир од Бога, Оца нашега, и Господа Исуса Христа. Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утјехе, Који нас тјеши у свакој невољи нашој да бисмо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог; да као што су страдања Христова обилна у нама тако је кроз Христа обилна и утјеха наша. Ако ли се мучимо за вашу је утјеху и спасење које се постиже подношењем оних истих страдања која и ми трпимо; ако ли се утјешавамо, за вашу је утјеху и спасење; и надање је наше поуздано за вас, знајући да као што сте заједничари страдања тако сте и утјехе.
Читање из Светог Јеванђеља по Матеју (Мт. 21, 43-46)
Рече Господ дошавшим Њему Јудејима: од вас ће се узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове. И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га. И чувши првосвештеници и фарисеји приче његове, разумјеше да о њима говори. И настојећи да га ухвате, побојаше се народа, јер га држаху за пророка.
ТУМАЧЕЊЕ
Ако страдање Христово буде у нама и наш живот је кроз Христа
Господ људе назива светима, па да ли то онда значи да ни једна нечиста особа не може да буде са њима … Зашто, пишући Мајци градова, он баш адресује тако кроз њу, зашто то не ради када пише било којој хришћанској заједници у било ком граду? На пример, у Павловој посланици Солуњанима, он се не обраћа Македонцима… када пише Ефесцима не говори свима у Азији, нити када пише Римљанима, не пише свима који живе у Италији… У овом случају он упада у један несклад, те зато почиње да пише свима заједно, јер жели да им понуди један заједнички лек. Галатима када пише обраћа се свима који болују од исте болести… Тако је и било и са Јудејцима, а мислим да је исти случај био и са Ахајцима. Овде апостол показује једно: савршеност. Он не жели да узнемири своје ученике, већ да им уздигне срца. Какву радост би требало да доживимо да будемо учесници у Христу, да пострадамо у име Његово? Период страдања јесте и период победе. И Господ тада очекује добре ствари: Шта око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима, који Га љубе (1. Кор. 2, 9). Шта је једнако са страдањем и са прихватањем (благослова) од Бога, осим спасавање од греха и поуздање у Духа Светога кроз освећење и обожење (Св. Јован Златоуст, Омилија 1 на 2. Кор. 1, 2, 3, 4)
Ко падне на овај камен, разбиће се…
Када говори о камену мисли о Себи, а градитељи су учитељи Јудејаца, као што и Језекиљ рече: Зато, зато што преластише народ мој говорећи: Мир је, а мира не беше; и један озида зид, а други га намазаше кречем неваљалим (Јез. 13, 10). Тада му говораху: Како ти се отворише очи? (Јн. 9, 10) и И беху за Њ многе распре у народу: једни говораху да је добар, а други: Није, него вара народ (Јн. 7, 12)… Они треба да знају да казна није ограничена те зато и додаје о казни: Свако ко падне на овај камен разбиће се, а који га сломи биће претворен у прах… Овде говори о два начина казне: један је о камен, а други је да се одбрани и здроби камен… Говори се о ономе који падне о камен, али има и онај који ће бити кажњен због уништења што се јасно види из речи (пророчких): биће претворен у прах… Овим речима Господ говори о Свом Васкрсењу… (Св. Јован Златоуст, Омилија 68 на Мт. 21, 2)
Христос се као стена, појављује трократно: самом Израиљу, Христос не долази у улози владара, већ у облику слуге, што је камен спотицања и камен којим се браниш (Иса. 8, 14-15; Рим. 9, 32-33; 1. Петр. 2, 8); затим Цркви, Христос је камен темељац и крајеугаони камен (1. Кор. 3, 11; Еф. 2, 20-22; 1. Петр. 2, 4-5); и на крају, незнабожачким властима, Христос је камен уништења (Дан. 2, 34). Израиљ се саплиће о Христа, Црква се сазида на Христу, а незнабожачки светски владари биће уништени Христом у дане Армагедона.