Јелеосвећење (грч. εὐχέλαιον, молитва + ελαιον, уље), благосиљање јелеја (уља), тајна у којој болесник, помазивањем освећеним уљем и свештениковим призивањем благодати Светога Духа, прима исцељење тела и опроштај грехова. Непосредно место које говори о овој Тајни налази се у посланици Светог Апостола Јакова 5, 14–15: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се. Једна од месијанских Христових служби јесте чудотворење, онако као што произлази из седам јеванђелских зачала која се читају на тајни јелеосвећења (Лк. 5, 25–37; 19, 1–10; Мт. 10, 1.5–8; 8, 14–23; 25, 1–13; 15, 21–28; 9, 9–13).
Презвитери Цркве, силом Духа Светога, продужују у Цркви службу коју је Христос поверио својим апостолима: И отишавши [Дванаесторица] проповедаху да се покају. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху (Мк. 6, 12–13). Тајна исцељивања молитвом и помазивањем уљем не треба да се меша са харизмом исцељења (1. Кор. 12, 28). Тајна јелеосвећења даје се сваком болеснику за исцељење, у сваком случају, од страдања у ма којем узрасту. Јелеосвећење није припрема за смрт (extrema unctio), нита се пак даје само једанпут, у последњем тренутку живота (in articulo mortis), без наде на исцељење, како се практикује у Римокатоличкој цркви. Царство Божје јесте вечни живот; зато обновљење човечанскога јесте знак Царства. Јелеосвећење је тајна наде у обећања Царства Божјег. Она показује изузетну важност тела, одређеног да буде прослављено по благодати кроз учешће у обоженом Христовом телу.
У вршењу свете тајне јелеосвећења учествују седморица свештеника и двојица ђакона. Свештеници стоје полукружно око припремљеног стола са кандилом уља и налоњем на које је положено Јеванђеље. Последовање почиње возгласом Благословено Царство... Према исправном чину следи велика јектенија коју произноси први ђакон и возглас Јер Теби приличи… који изговара најстарији свештеник. Молитву освећења уља говоре свештеници и на речи благослови и ово уље сви благосиљају уље. У наставку се поју тропари и сваки од седморице свештеника, почев од најстаријег по чину, заузима централно место, благосиља читача Апостола, чита Јеванђеље, говори возглас на сугубој јектенији (Јер си милостив…), и молитву и возглас који следи. Према старим прописима Типика, помазивање бива после сваке молитве и врши га свештеник који је прочитао молитву. Најновији обичај је упростио ствари, тако да помазивање бива на крају, после молитве, више из разлога поретка.