У данашњем животном ритму све је мање видљиво и присутно трпљење међу људима. Размишљајући о трпљењу и стрпљењу, као и томе да ли су ове две речи синоними (како их углавном објашњавају) или не, покушаћемо да дамо још један угао виђења особине која собом носи пут ка царству Божјем.
Под појмом трпљења може се мислити на трпљење физичких болова, повреда, интервенција, страдања, али се одредница може односити и на психолошка трпљења, трпљење неправди, трпљење понижења, контролисање помешаних осећања. Бити трпељив, значи отрпети све тешкоће које нас сналазе, ма какве оне биле. Но, како је за сваку активност потребна снага и енергија, тако је и за трпељивост потребан циљ. Уколико је човеку циљ, и средство, и снага, све у једном, љубав према Богу (а уколико човек има љубави према Богу, има и према творевини, према заједници, према ближњем, а на крају и према себи у наисправнијем смислу), онда човек у љубави проналази снагу и за трпљење, као и милост за разумевање поступака који нас окружују.
Господ Исус Христос даје две новозаветне заповести и каже „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим; ово је прва и највећа заповест; а друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.” (Мт 22,37-39). Љубећи ближњега, а ближњи је сваки човек, па макар и највећи непријатељ био, треба да тежимо ка савршеној љубави, Богочовековој (Христовој) љубави, која налази разумевање и за најизгубљенију душу која је залутала и која као одговор на напријатељство даје милост и сажаљивост. Због тога је у нашем колективном народном сећању надахнуто формирана изрека: „трпен-спасен”.
Бити стрпљив, кажу, значи исто. Мада се често сусрећемо са опречним формулацијама, па тако чујемо: „Чувај се беса стрпљива човека” – што би било ужасно, јер претпоставља да ће стрпљењу доћи крај; затим: „Свако стрпљење има краја”. Посматрајући ову изреку, не могу, а да се не сетим једног предавања о. Рафаила (Бољевића) који напомиње да размислимо какав је човек који је бесан; значи да има бесове, а знамо да су бесови демони и демонско понашање, дакле, нељудско. То би значило да човек уколико поклекне на путу и у вежби стрпљења, пада и на путу врлине. Стрпљење се некако кристалише као привремена особина, мада дефинитивно не мора бити то, док је трпљење активно осећање, као полуправа линија, која има почетак, али нема крај. „Ко претрпи до краја, тај ће се спасити”, говори Господ. (Мт 10,22)
Господ наш Исус Христос даје примере за све, а највећи пример јесте Његов живот. Тако не можемо изоставити да је Господ показујући шта је трпљење, како у другим примерима, тако и приликом осуде у разговору са Пилатом, дао лекцију за васцели потоњи нараштај. Догађај у коме је описано Пилатово суђење Исусу (Јн 19,9-16) показује смиреност и трпељивост Божју, а шта је огромна позадина свега – истина! Сама истина, савршена, Христос – истина. Истина која се не може сакрити, истина која не може остати да лежи у гробу. А Христово ћутање? Ништа друго до трпљење, ништа друго до смиреност, ништа друго до рецепт за стазу врлинског живота која води у живот вечни. Наша страдања су некада мала, некада велика, али никада велика као Христово (јер је Он без греха узео грехе свега света). Када живимо у истини, не мора се свакоме на све одговорити. Када живимо у истини не морамо се правдати, не морамо реаговати усијано, не морамо своје фрустрације испољавати на другима; умањујући их надограђујемо разумевање и милост према другима. Некада треба размислити колико, коме и када треба рећи и дати. А по којој мери? По мери љубави, бескрајне љубави, и по мери ствари колико ћемо оптеретити и олакшати брата и сестру своју, опет по узору на Оца нашега који и нама по мери свакога даје.
Сведоци смо великих немира, сукоба, ратова и тешкоћа, како код нас, тако у свету још више. Свети Владика Николај каже да чак и ако је мир код нас, а рат у свету, не радуј се своме миру, чувај га, а за свет се моли. Најлакше ћемо рећи, осудити, разбити, покварити, али теже ћемо помирити, залепити и поправити, те због тога, имајмо стрпљења и трпљења, те бескрајно љубави да истрајемо, како би нам се отворио вид и осветлио даљи пут ка дому Господњем, нашој отаџбини, где нас Отац чека све као залутале синове своје.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.