ПИШЕ: Епископ мелитински Максим (Пафилис)
Проповед о Јеванђељу по Матеју 9:9-13.
Изнад камених плоча пијаце чују се Исусове речи упућене Матеју. Вибрација овог обраћања може бити једноставан шапат, међутим, способна је да преуреди молекуле целог живота, односно постојања које је било забрањено да израчунава дугове других.
Матеј, седећи у пореској управи, престолу своје индивидуалне срамоте и јавног отуђења, устаје са свог места и одмах следи. То се догодило једноставно и само зато што је глас који га је посетио видео скривене кутке његове душе, његову људску природу која је жудела за нечим изван цене и размене. И одмах тада се рађа скандал: трпеза, близина, заједничко окупљање Учитеља са грешницима.
Међутим, на маргини ове слике стоје фарисеји, посматрачи, односно вечни осуђивачи благодати, обавијени стерилисаним омотачем своје сигурности. Они опажају само прљавштину, загађење интеракције, догађај бескрупулозног дељења светости, која се тако великодушно и штетно нуди нечистима, грешницима.
Симпозијум, неподношљива близина Светог са профаним, тера их да се повуку, док шапућу ученицима питање које трује свако очекивање сусрета: „Зашто ваш учитељ једе са цариницима и грешницима?“ (Матеј 9:11). Управо у овој тачки збуњености, у свом чврстом одбијању да схвате економију љубави, и ми припадамо, заробљени у педантном прорачуну наше репутације.
Терорише нас једноставна идеја да седимо на прљавом тротоару, да додирујемо бол бескућника или да пажљиво слушамо тиху агонију злостављане жене. Дрхтимо углавном од погрешне карактеризације, то јест, тих злих „братских“ језика, педантних чувара спољашње чистоће, који ће нас растргнути. Страх од етикете, сумње, идентификације, појављује се као наш прави затвор. Критика других као да представља монотони звук чекића који коначно запечаћује наш дух унутар трулог ковчега лицемерја.
Консолидација угледних окупљања је наш избор, оних светских или верских састанака где се наше присуство сматра врлином. Нашу побожност у потпуности потврђује околина, док наша дистанца од сирове, праве болести остаје осигурана.
Са педантношћу окрећемо леђа тачно на месту где потреба за љубављу Христовом представља отворену, гнојну рану. Тамо, наша тишина даје простор тами да настави свој рад. Постајемо стручњаци у теолошкој терминологији, али остајемо почетници у милосрђу које прља наше руке. Позив је, међутим, упућен искључиво пацијентима који препознају своју грозницу, заобилазећи теоретичаре здравља. То је хируршка операција, тренутак када Лекар идентификује болест и понуди лечење, превазилазећи границе удобног позива на друштвени догађај.
Овај посебан позив, како инсистира Свети Јован Златоуст, има специфичан садржај и сврху: «Јер нисам дошао, каже, да зовем праведнике, него грешнике на покајање; не на смех, већ на сузе» (грч. Ου γαρ ηλθον, φησι, καλεσαι δικαιους, αλλα αμαρτςαμαρτωλ μετανοιαν· ουκ εις γελοια, αλλ᾽ εις δακρυα). Овај позив, свакако бисмо рекли, тиче се препознавања трауме, ломљења маске, тражења нечег дубљег, битнијег и мимо наших углачаних ципела и наше скупе одеће.
Живимо овај двоструки живот, у агонији да наше „добро име“ остане нетакнуто. А сати, године које нам је Бог поклонио пролазе и нестају, као празне, црне љуштуре, које шкрипе под точком смрти који се стално приближава. Ми апсолутно бирамо лицемерни живот, удобну љуштуру, угледну тишину и добру храну. Наше скровиште, међутим, представља једноставно лепо украшену гробницу, у којој је заувек сахрањен бесмртни глас љубави.
Радост Христову чувамо за себе, пазећи од страха да се не открије, да се погрешно не протумачи, да се не упрља контактом са светом. Међутим, ова радост, сигуран сам, када остане нераспоређена, претвара се у зарђали кључ који откључава комору самоосуде. Убеђујемо себе да смо здрави, „ἰσχύοντες“, они који сматрају да им ништа не треба, и тако се наш последњи дах претвара у дрхтави мост времена који повезује трулеж „доброг имена“ са неискоришћеном вечношћу.
Овај Лекар, Господ, дефинисао је Своју мисију са апсолутном јасноћом: „Здравима није потребан лекар, него болеснима“ (Матеј 9:12). Он приступа пацијентима.
И да не би оставио никакву недоумицу у вези са Његовом методом, Он додаје застрашујућу изјаву за фарисеје: „Идите и научите шта значи ово: ’Милост хоћу, а не жртву’“ (Матеј 9:13). Он тражи милост. Међутим, наша сопствена жртва се састоји од представе, спољашњег достигнућа, позоришта побожности, у време када Христова милост захтева несхватљиво, тешко и неуредно препознавање уобичајене болести, уобичајене сломљености.
Постоји нешто дубоко парадоксално и застрашујуће што свакодневно видимо у нашим животима, или још горе, примењујемо то у пракси. Они који имају највећу потребу за Лекаром, често су они који одржавају апсолутно уверење у своје здравље. Мисле да су савладали истину, изградивши етички живот, непробојан, и гледају на друге са одбојношћу или сажаљењем. Превара морализма је дијамант направљен од заражене крви, који одражава само страх од откривања истине. Њихова сигурност, та једина сигурност, је сама болест. Њихова „праведност“ се појављује као главна препрека. Они носе фарисејску одећу, скупу, лепу, добро испеглану, али те тканине су тешке, званични ланци, који гуше месо суштине…
Самодијагноза здравља представља фаталну грешку, јер функционише као анестезија која зауставља бол и гарантује некрозу. Уместо тога, логика спасења почиње од прихватања ране, управо као што Николаос Дамалас примећује у својој аналогији о патнику: „ако неко мисли да је здрав, сигурно никада неће тражити лекара“ (грч. ἐὰν τις νομίζῃ ἑαυτὸν ὑγιᾶ, ποτὲ βέβαια δὲν θέλει ζητήσει ἰατρόν).
Али можда поричете дијагнозу, а самим тим и Лекара, иако стојите на првим местима цркве? Чини се да је веома тешко, и теби и мени, да покажемо расположење да седимо за столом са разним Матејима овога света. Уместо тога, ове ствари се дешавају зато што је њихов грех видљив и изложен, док је наш грех изолован иза псеудоепиграфске тишине, друштвеног прихватања и теолошке терминологије.
Господ је, међутим, не заборавимо, дошао у свет због грешника. Нема друге истине. Само ове. Тешко је за нас који смо провели своје животе трудећи се да се не покажемо као грешници, фокусирајући се на свој лик уместо на суштину. Подигли смо тврђаву врлине, а сада нам је дато до знања да ће се сама тврђава срушити и згњечити нашу душу. Христос стоји и чека, очекујући да признамо да живимо заробљени унутар самих структура које смо подигли ради наше заштите, ради нашег добра, које коначно засењују Његову славу.
Тајна „грешне“ вечере се наставља, без обзира да ли добија наше одобрење или не. Неће нас питати. Она се дешава у мрачним уличицама и у рањеним домовима. На прљавој клупи са бескућником, на тротоару са наркоманом, у јефтиној крчми са онима које добро друштво избацује. Увек ће бити Матеја који ће прихватити руку Христову, колико год се модерни фарисеји иронично смешкали попут добро обучених змија.
Будимо стрпљиви, сви ћемо коначно видети, у последњем даху, ту неоспорну, врховну процену нашег живота: колико смо пута ручали са угледном браћом-фарисејима, а колико у сиротишту са Христом и „грешницима“.
Са енглеског превела редакција портала „Кинонија“
Извор: Оrthodoxtimes.com