Једно од својстава које је Бог дао човјеку када га је изњедрио на овај свијет је стваралаштво. Од Створитеља је дато створењу да буде стваралац. Стваралаштвом се додирује тајанственост. Стваралаштвом човјек надилази себе, разбија ланце створености и отвара пут слободе. Кроз слободу човјек постаје личност. Човјек као личност је почетак и смисао, садржај и израз креативног акта. Човјек као личност је лик и подобије Божије и потврда динамичког двига од оног какав јесте, до оног какав треба да буде. Оригиналне стваралачке ријечи као што су поезија, поема, бесједа или изрази умјетника кроз иконопис, дуборез, сликарство јесу једна врста доксологије и дивљења неизрецивим добрима која су у Богу и која су од Бога.
Ако нема овог стваралачког кретања, човјек а самим тим и свијет, остају пролазни и пропадљиви тј. губе димензију вјечног постојања. Као такве гута их и обезличава индивидуализам, затвореност, растављеност, самоћа и распадање. Онда се човјек само пројављује као биће које се умара, стари и на крају умире. Крај као да се назире у свакој активности.
Онда призивамо у помоћ прошлост која нам казује и омогућава да видимо какви смо били, садашњост нам даје да од прошлости учимо и оно што је лоше исправимо за будућност, а кроз и у будућности видимо истину вјечних ствари.
Истина је да човјек као боголико биће своје постојање темељи на трагању за вјечним животом и слободом. Спасење је управо, загледаност у будућност, и постајање вјечне личности у заједници са Богом. Есхатолошка перспектива тј. перспектива будућности је блистање свјетлости славе Божије и откривење истине о свијету и човјеку. Пребивати у бесконачном и незастаривом вијеку савршенства, љубави и слободног заједничарења са Богом и са другим људима је и сами план и циљ стварања и постојања човјека и свијета. Дан осми или Дан без заласка, дан незастариви је бесконачни вијек узрастајућег догађаја заједничарења у слободним односима љубави између Бога и његових стваралачких синова и кћери, који ће се десити у преображеној земљи и вијеку који називамо Будући вијек или Царство Божије.
Вечерас је вашој љубави представљено стваралачко дјело Оксане Сљусаренко кроз изложбу „Поглед из прошлости кроз садашњост у будућност“.
Оксану су надахнуле светиње Србије, Русије, Украјине и Црне Горе. Она им даје сопствени печат. Она их украшава и уљепшава. Иако то украшавање има нагласак ж модернизма она им најприје поштује старину и првобитност као нешто највриједније. Кроз њих као да додирујемо носталгично и романтичарско схватање традиције. Кроз њено стваралаштво можемо додирнути и осјетити раздраганост, веселост и различитост боја, украса, дјечје наивности и веселости, осјетити управо блистање невечерње љепоте, освит незалазног дана, ново стварање, коначни спокој.
И на крају да кажемо да кроз ову изложбу у Парохијском дому Епархија Будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић само настављају једну дугогодишњу искрену и дубоку сарадњу са нашом пријатељицом, доброжељатељком и добротворком многих светиња и многих људи у Црној Гори којој желимо многаја и благаја љета и много добрих дарова у животу.
Напомена: Текст је настао на основу обраћања протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, на отварању изложбе слика Оксане Сљусаренко „Поглед из прошлости кроз садашњост у будућност“, Никшић, Црквено-народни дом Светог Василија Острошког, 7. новембар 2016. године.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.