Из поука Преподобног Пајсија светогорца
Да би „спустио“ Бога и пребивао заједно са Њим, човек треба да се смири и да се покаје. И тада, видевши његово смирење, многомилостиви Бог узвисиће га до небеса и веома заволети. Биће већа радост на небу због једног грешника који се каје, каже Јеванђеље. Бог је човеку дао ум како би се присећао својих грехова, кајао, и тражио опроштај. Човек без покајања је „тврда ствар“. Он је и врло неразуман, јер неће да се покаје како би се ослободио малог пакла у коме живи, а који ће га одвести у онај још гори, вечни. Тако се лишава и овоземаљских рајских радости које се настављају у Рају, близу Бога, уз много веће, вечне радости. Налазећи се далеко од Бога, човек се налази далеко и од себе самог. Видиш, у Јеванђељу пише да блудни син кад дође себи рече: отићи ћу оцу своме. Дакле, када је дошао себи, када се покајао, тада је рекао: „Вратићу се оцу своме.“ Док је живео у греху био је ван себе, није био „у винклу“ јер је грех ван сваке логике.
Покајање је крштење у сузама. Човек се покајањем поново крштава, поново се рађа. Апостол Петар је својим одречењем на неки начин издао Христа, али он плакаше горко, и тако доби опроштај за свој пад. Односно, искрено покајање га је умило и поново очистило. Видиш, Бог је прво створио земљу, море, сву твар, а на крају је узео земљу и створио човека. Човек се прво рађа телесно, а после, у Крштењу, поново се рађа духовно кроз Божију творевину – водом, и Духом Светим – божанском благодаћу; водом и Духом. Тако постаје нов човек.