„Ја сам врата и који год уђе кроз мене ући ће и изићи ће и пашу ће наћи. Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти, а ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн. 10, 9). То су речи самога Господа и Спаситеља душа наших Богочовека Исуса Христа, чије су речи многи од људи чули и кренувши за Њим и ушавши кроз Њега, ушли су и изишли и нашли пашу Вечнога живота. Један од великих светих отаца наше Цркве, Свети отац наш Григорије Богослов у својој простоти срца и душе чувши овај глас Господњи, он је свим својим бићем кренуо за Њим, повлачећи се у осаму, у тиховање и у пустињу. Сав живот свој је Христу Богу предао и предавајући сав живот Спаситељу своме, он је своје срце толико очистио да се удостојио да буде и боговидац поучавајући срце своје разумом Божјим и на тај начин и због тога, видевши Бога свога је могао и о њему и да говори, да говори премудрост Духа Светога управо зато што га је видео и зато је добио и име богослов.
Ми га прослављамо у нашој светој Цркви као Григорија Богослова и он је један од тројице светитеља који су се удостојили да носе управо то име „богослов“. Први је Свети апостол и јеванђелист Јован, онај који је своју главу наслонио на прса Господња и са тих прса у Духу Светом био учен најдубљим истинама Божјим, други је свети отац Григорије Богослов, а трећи је Свети Симеон Нови Богослов. Сва тројица поучавајући своја срца тајнама Божјим, тајнама Духа Светога су живели тим исихастичким и молитвеним животом у простоти свога бића. Свети Григорије Богослов је из те пустиње био изабран и постављен за патријарха цариградског, па је онда жудећи за том тишином у наручју Божјем, опет се повлачио у пустињу, онда су га опет вратили на патријараршки престо, одакле је руководио словесним стадом Христовим, а тако исто и Свети Симеон Нови Богослов, такође тиховатељ, и он је поучавао народ Божји познавајући најдубље тајне Божје и могући о њима и Богу да говори. Имамо поред њих и многе друге оце и тиховатеље Цркве. Отац Лука кога су неки добро познавали, неки га за живота нису упознали, неки су га само једном видели, али било како било, његово име и његова личност и његов дух је ево и дан-данас у пуноћи међу нама присутан и ево данас нас је овде својим духом сабрао око имена Божјег, поделићемо са вама једну причу који смо чули о њему а управо се односи на тај дар који је он имао од Бога, а то је дар да сабере људе око Христа Бога нашег и по сведочанству једног од отаца једном када је једна група наше браће и сестара дошла овде у Дајбабе да посети оца Луку, пре њих је дошала нека делегација из неке европске земље и сада они сревши се са оцем Луком, наша браћа и сестре, отац Лука им каже, ево само да испратим ове званице и после тога ћемо да се дружимо до изнемоглости. Он је, како сведоче они који су га знали, волео у имену Божјем, пре свега и сам јер је био молитвени тиховатељ, да обитва, а онда испунивши се багодаћу Духа Светога, није себично то за себе задржавао, него је многе људе око себе сабирао и њима делио оне тајне које је њему Господ у тишини срца и откривао.
И овде бисмо још поменули, управо истакавши тај његов дух и настројење молитвеног тиховања, да није њега било вероватно би Господ на неке друге начине нас упознао са светим оцима и тиховатељима наше Цркве, али он је био тај који је први то препознао бивајући испред времена и он је у наш народ увео свете оце, упознао је наш народ са светим оцима који су недавно канонизовани, а то су старац Јосиф Исисхаста и његови ученици и следбеници, јер је препознао њихову светост, пре него што их је Црква званично канонизовала. Ми данас, читајући књиге о њима, данас су те књиге штампане, на почетку или на крају видимо да они који су те књиге издали, велику захвалност узносе нашем блажене успомене оцу Луки. Он је у тиховању њих препознао, са њима се срео и њих је у нашем народу и прославио и не само њих него и преподобног оца Серафима Роуза, такође, тиховатеља, Американца који је спознавши да је истина у православљу, иако је имао турбулентан пут до истине ипак све то за собом оставио и сав живот свој предао Христу Богу и ушао је кроз врата, изашао и нашао пашу Вечнога живота. И њега је отац Лука, нама још пре свих, представио и молимо се Богу, иако почива наш отац Лука у тишини овога гроба, да га Господ удостоји са свим светим оцима и тиховатељима наше Цркве и са свим осталим светим људима које у Цркви прослављамо, да га удостоји и оне вечне паше, изобилне паше Вечнога живота, да се сви са светима и са нашим оцем Луком вечно радујемо и да вечно прослављамо истинитог Бога нашег, Оца, Сина и Духа Светога. Амин.
Беседа јеромонаха Јоакима, игумана манастира Врањина, изговорена после служења помена на гробу блаженопочившег архимандрита Луке (Анића), у Светоуспенској обитељи манастира Дајбабе изнад Подгорице, 7. фебруара 2026. године.
***
Блаженопочивши архимандрит Лука (Анић) је рођен, 17. септембра 1959. године у Дубровнику. Седму београдску гимназију завршио је 1977. године, а студије историје уметности на Философском факултету у Београду завршио је 1983. године. Годину дана касније, 1984. године, изабран је за асистента проф. др Миодрага Миће Јовановића, на одсеку за историју уметности на Философском факултету у Београду. Професор Јовановић предавао је на катедри Историја уметности југословенских народа новог виека – раздобље 18. и 19. век. Код професора Јовановића је магистрирао 1991. године на тему “Живот и дело вајара Ђорђа Јовановића”. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. јула 1993. године и дао му монашко име Лука. Владика Амфилохије га је, такође у Цетињском манастиру, рукоположио у јерођаконски чин на Крстовдан, 27. септембра 1995. године, а у чин јеромонаха у храму Светог Луке у Котору, 22. октобра 1995. године. Митрополитовом одлуком отац Лука је постављен за намесника Цетињског манастира на празник Светог Луке, 31. октобра 1995. године. У том звању остаће све до 31. јануара 2010. године. У чин игумана митрополит Амфилохије га је у Цетињском манастиру произвео на Петровдан, 12. јула 2000. године, а у чин архимандрита на Лучиндан, 31. октобра 2008. године. Решењем од 13. јануара 2010. године постављен је за оснивача и игумана манастира Светог Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу. Након формалне примопредаје са новим цетињским намесником архимандритом Методијем (Остојићем), из Цетињског манастира у Доњи Грбаљ одлази 31. јануара 2010. године. Решењем од 1. априла 2011. године, постављен је за в.д. настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице. На празник светих Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године у 54. години земног живота упокојио се у Господу. Сахрањен је у порти Светоуспенске обитељи манастира Дајбабе.
P.S. (постскриптум)
Са блаженопочившим оцем Луком (Анићем) се никада нисам срео лицем к лицу, али сам благодарећи његовим духовним чедима слушао о њему. У духу тринаесте годишњице његовог преласка „из смрти у живот“ (Јн. 5, 24), сећам се да је 10. фебруара 2013. године, отац Лука требао да служи Литургију у Вождовачком храму светих цара Константина и Јелене у Београду. Будући да сам у то време био појац при наведеном храму, веома сам се радовао том сусрету са оцем Луком, чак имајући и малу трему. Господ је имао другачији план, отац Лука се два дана раније изненада упокојио. Овај верни служитељ Божји је био човек велике љубави према богослужењу, а литургијску радост благовестио је увек и на свакоме месту. Са каквом љубављу и усхићењем је говорио о богослужењу, сведоче и многобројни сачувани записи беседа и предавања, али и жива сећања његове духовне деце. Нека нам Господ подари ревност и љубав оца Луке. У ишчекивању нашег сусрета на небеској Литургији, драги оче Лука, моли Бога за нас!
Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“