Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са Милицом Пајчин, новинаром и водитељем. Разговор је приредио катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“.
- Поштована Милице, будући да је породица Црква у малом и да управо у породици стичемо прву животну науку, реците нам нешто о Вашем детињству, одрастању и како су изгледали Ваши први духовни кораци?
Моја породица је била изузетно побожна, али са оном поставком: пости се на Бадњи дан, славе се Божић, Васкрс, слава и то је то. Суштинске љубави према Православљу није мањкало, само нису имали од кога да науче све остало јер су одрастали у време комунизма. Ја сам од малена постављала питања о Богу и од тих најранијих дана сам имала неки свој однос са Њим. Са 17 година сам прва почела у породици да постим, па сам корак по корак уводила литургијски живот у кућу који су они радо прихватили.
- Рођени сте у Новом Саду, нашој Српској Атини, Граду у којем је духовни живот веома богат. Како Ви сагледавате лепоту хришћанског живота у Новом Саду?
Да будем прецизна – нисам рођена у Новом Саду, већ у Бачком Јарку, тако да не могу много о Новом Саду у том смислу, али о мом Бачком Јарку могу. Kако године пролазе, примећујем да је црква све пунија и осети се јачање заједнице што ми се допада. Све је више људи који недељом дођу на Литургију, након тога остану на дружењу, са све децом. То је најлепше лице наше традиције.
- После више од две деценије јасно видимо велике плодове верске наставе на душама младих људи. Похађали сте часове Православног катихизиса – Верске наставе, у том духу, лепа је прилика да поделите са нама Ваша сећања са часова.
Волела сам моју вероучитељицу Марију која је на нежан начин говорила и учила нас о вери. Врло тихо и топло, па, ко је хтео да чује – могао је, није било наметања, што мислим да је и суштина. Сећам се да сам после њених часова данима размишљала и за сваки наредни час имала нека нова питања. Сретнем је кад год молитвено учествујем на Литургији у мом родном месту. Она са својом децом, ја са својом, лепо је.
- Шта бисте поручили младима који данас са љубављу похађају часове Верске наставе?
Не постоји глупо питање, негујте своју радозналост, само, пазите где тражите одговоре. Са тим пажљиво. Временом дође до праве селекције, полако. Ту сад више мислим на све оно што долази после часова Веронауке.
- Живимо у времену када је очигледна криза породице. Из Вашег личног искуства као мајке, колико је важно да васпитање деце буде утемељено на чврстим хришћанским основама? Која је Ваша порука младим родитељима?
Мислим да је изузетно важно пратити хришћанске постулате, јер ту имамо савршен систем и сву суштину. Е сад, оно што је моја главна порука: Сматрам да деци ништа не треба приближавати кроз морање. Господ нам је дао слободну вољу и избор из бескрајне љубави коју има према нама. Све што ми можемо јесте да им дамо пример. Ако пођу за нама – дивно, ако не, да се молимо за нашу децу.
- Живимо у убрзаном времену које собом носи велико отуђење међу људима. Ако знамо да је љубав темељ нашег битисања, како Ви превазилазите међуљудске преграде?
Тако што имам врло мали круг блиских људи којима се посвећујем у потпуности. Немогуће је бити на више страна у исто време, то је наш страх од пропуштања. Полако, једна смирена селекција. Не можемо са свима бити блиски, али и то је нешто што човек схвата са одређеном километражом.
- Господ је према Вама пројавио велику и чудесну љубав преко светог Василија чудотворца Острошког. Јединствена је прилика да нашим читаоцима предочите своје сведочење.
Пре свега, десило се више ситуација, врло специфичних у којима ми је било јасно да ме Свети Василије некако дозива. Онда сам имала снажан сан из ког сам се нагло пробудила и схватила да морам отићи што пре. Одабрала сам авионску карту и схватила да је једини датум који мени одговара – 12. мај када је била и литија. Молитвено смо корачали 40 километара до Острога и то је била прекретница у мом животу. Живот делим на део пре и после одласка тамо. Поделићу једну ствар: имала сам здравствени проблем који није могао спонтано да се повуче, требало је да имам интервенцију. Након Острога, проблем се у потпуности решио. Лекари нису могли да верују, али ето – имамо и њих, и ултразвук као сведоке мог малог чуда. Остало ћу ипак задржати за себе. И ако Бог дан – учествоваћу у литији и следеће године, као израз благодарности Светом Василију Острошком чудотворцу.
- Драга Милице, која је Ваша порука нашим читаоцима?
Поручила бих им једну ствар: Господ не гледа колико смо правила испоштовали, већ срж нашег срца. Не записује колико смо пута недељом укључили веш машину, већ колико смо пута срцем осетили Његово присуство, опростили некоме и бирали Христа као Пут, Истину и Живот.