Разговор са митрополитом црногорско–приморским Амфилохијем (Радовићем) о старцу Амфилохију Макрису
К.Ј.: Светитељи наше Цркве, будући да саучествују у слави и светлости Божијој, постају „наследници Божији, а сунаследници Христови”. Професор Теолошког факултета Универзитета у Атини, господин Стилианос Пападопулос, у разговору који смо водили, окарактерисао је старца Амфилохија Макриса као „преподобног човека Божијег, даровима Божијим обдареног”.
Митрополит Амфилохије: То је сасвим тачно. Када сам први пут био у Јелади, отишао сам, 1966–67. године, на Патмос и сусрео се са старцем Амфилохијем Макрисом. То је за мене био велики благослов. Он је, дакако, био разлог што ми је отац Јустин Поповић дао име Амфилохије. Тако нас повезује и та чињеница.
К. Ј.: Какав је био отац Амфилохије Макрис?
Митрополит Амфилохије: Био је стасит, лепог изгледа, благ, са много љубави, заиста много љубави: то је била основна карактеристика његове личности. Исповедио сам му се и ту исповест нећу никада да заборавим.
Отишао са к њему са много болних рана од света. Тада сам већ намеравао да се замонашим, али још нисам донео коначну одлуку, и баш у том тренутку било ми је неопходно да ме неко подржи.
Дошао сам код њега са извесним оклевањем: нисам, наиме, тада добро познавао грчки језик. Међутим, од првог момента исповести, осетио сам да бих могао све да кажем том човеку. Његова појава и начин на који ми је пришао, распршили су сва моја оклевања.
Када сам му испричао све што сам имао да кажем, док сам чекао да ми одреди неку епитимију, он ме је загрлио, ословио ме крштеним именом и рече ми:
„Брате Ристо, хоћеш ли сутра да ми правиш друштво?”
Очекивао сам све друго, једино то нисам. Толику је љубав поседовао у себи. Освојио ме толиком љубављу. Остао сам сутрадан са њим. Кроз толику његову љубав човек почиње да схвата дух Цркве и истинско очинство. Био сам странац, незнанац, дошао сам у страну земљу, непознатом човеку, а осећао сам као да ме тај човек познаје од малих ногу и да ме воли као да ми је рођени отац.
К. Ј.: Он је био човек Цркве. Примао вас је у Очев дом?
Митрополит Амфилохије: Управо тако. Али није само то, него је почео да се поверава мени, који сам тада био млад и још човек из света. Рекао ми је: „Шта ти кажеш, брате Ристо? Имам проблем. Шта ти мислиш о томе? Да ли је страст, или није? Много волим дрвеће. Засадио сам око манастира чемпресе. Једнога дана је требало да се изгради још једно крило манастирске зграде и неколико стабала је требало посећи. То ме много заболело. Када су почели да их секу, било ми је као да ми одсецају делове тела. Шта мислиш ти о томе, брате Ристо? Можда је то приврженост из страсти? То би, онда, био грех.”
Ја сам тада у себи помислио: „Кад би моји греси били такви као твоји!”.
К. Ј.: Отац Амфилохије Макрис био је нарочито везан за Светог Нектарија.
Митрополит Амфилохије: Да. Били су пријатељи и отац Амфилохије се исповедао код Светитеља. Био му је духовно чедо. Једном, неколико година после упокојења Светог Нектарија, послали су оцу Амфилохију Макрису један део часних моштију Светог Нектарија. Старац Амфилохије имао је рану на нози која га је веома болела. Једног дана, међутим, како је сам причао, узео је Часне Мошти, ставио их на рану и рекао: „Мој Свети Нектарије, нисмо ли пријатељи? Учини чудо, зар не видиш колико се злопатим?”
После кратког времена исцелио се у потпуности. Ране више није било.
Таква отвореност пред Светитељима и непосредно обраћање Христу и Светитељима је основна карактеристика светих стараца, какав је био и старац Амфилохије Макрис. Нека нас све благослови.
Приредила редакција портала „Кинонија“