У овај дан два догађаја доминирају у богослужбеним текстовима. To су покајање блудне жене која излива миро на ноге Господа и помисао злочестивог Јуде на издају свога Учитеља (као и појава истоветне, богоубиствене мисли код непрајатеља Христових). Овде, као да на неки начин имамо праобраз онога шта ће се десити. Наиме, у центру је Христос, невина жртва; пред Његовим ногама је блудница која се каје и која тражи опроштај за учињене грехове, исто оно шта ће, разапет на крсту, учинити и благоразумни разбојник који је поверовао у Господа.
Са друге стране је Јуда, који осуђује покајно молитвени акт блудне жене, тј. њен поступак да на ноге Спаситеља излива скупоцено миро. И управо, док ова жена покајно плаче крај ногу Спаситеља света, у Јуди се појављује помисао и жеља да изда свога Избавитеља. Грешница целива ноге које ће убрзо са два клина бити приковане за крст, а опроштај њених грехова дарује јој Онај који је спреман да страда и да сваког човека заштити Својим безгрешаим телом, преузимајући терет страдања. Крајњи грех је одбацивање, неприхватање божанске и животворне истине, исто као и одбацивање љубави која се даје у замену за страдања, а управо у пројављеном користољубљу и Јудиној похлепи, можемо видети немерљиву нељубав и гордост коју грех постојано носи са собом.
Покајни плач блуднице са свом силином препознајемо у самогласнима монахиње Касијане (јутрења, 8. глас). Овде, кроз уста грешнице, света Црква излаже један од основних догмата: Лoгoc страда ради избављења човека који је због грехопада изгубио заједницу са Творцем.
Централна порука Свете и Велике Среде
У Јеванђељу и химнама Цркве за Велику Среду, слушамо о грешној жени која је разбила алабастерну кутију са скупоценом мирисом, плакала пред Исусовим ногама и брисала их косом. Разбила је кутију – тј. није ништа сачувала за себе – и излила је као свој принос. Коштало је 300 динара, што је била плата за 300 дана! Ова последња чињеница је разбеснела ученика који седи на почасном месту поред Исуса и управља новцем – озлоглашеног Јуду. Химне Страсне недеље нам говоре још више о контрасту између њих двојице, будући сасвим експлицитне у погледу порекла жене управо тада и Јудине позадине. Немојте погрешити: Јуда је био апостол и имао је дар исцељења. Па ипак, више га занимале светске ствари, није могао да подигне поглед са привремених брига и није имао хоризонт вида. Касније ће чак и недостојно причестити Свето Причешће и постати опседнут демонима. Грешна жена је разумела оно што Јуда није: хришћанство је исцељење. Не само привремено исцељење, већ од највећих човекових проблема: егоизма, греха и смрти. Велика парадигма православља није праведни/грешни, већ здрави/болесни. Свима нама је потребно исцељење. То је наш примарни хришћански циљ, а доказује га чињеница да чак и Исус имплицира да је то важније од давања нашег богатства сиромашнима и у потреби. Социјално јеванђеље је толико обузело Исусове ученике да су заборавили оно што је још битније. Грешна жена показује своју велику љубав својим скромним приносом и не само да је примила исцељење од Лекара наших душа, већ је постала пример за сва времена за оно што Господ заиста тражи од својих ученика. Управо из тог разлога Црква, вођена Светим Духом, има као традицију савршавања Светог јелеосвећења у црквама на Велику среду. Ова служба је испуњена референцама на ову централну поруку дана – да је Христос дошао да исцели наше пало грешно стање кроз жртву коју је поднео на крсту и уништење смрти кроз своју смрт. Управо у овом контексту треба да присуствујемо служби Светог Јелеосвећења, што је велика тајна Цркве која нам омогућава да будемо исцељени самом руком Христовом када нас свештеник помаже светим јелејем.
Хвалебна химна Свете и Велике среде
Док је грешница приносила миро, ученик се споразумевао са безаконицима. Она је пронашла радост изливајући оно што је било драгоцено; он је пожурио да прода Непроцењивог; она је признала Учитеља, он се одвојио од Учитеља; она је ослобођена, он је постао роб непријатеља. Каква неописива безосећајност! Колико је велико покајање! Даруј ми ово, Спаситељу који си пострадао за нас, и спаси нас.
Касијина стихира
Света Касија, песникиња, рођена је између 805. и 810. године нове ере у граду Цариграду у богатој породици и одрасла је у изузетно лепу и веома интелигентну особу. Три византијска хроничара тврде да је била учесница „представе невеста“ (начин на који су византијски принчеви/цареви понекад бирали невесту, дајући златну јабуку по избору) коју је за младог нежењу-цара Теофила Иконобораца организовала његова маћеха, царица удовица Ефросина. Зачаран Касијином лепотом, млади цар јој је пришао и рекао: „Кроз жену су изишле ниже ствари“, мислећи на грех и патњу који су настали као резултат Евиног преступа. Касија је одмах одговорила рекавши: „А кроз жену су изишле боље ствари“, мислећи на наду у спасење која је произашла из Оваплоћења кроз Пресвету Богородицу.
– „Ек γυναικός τα ·είρω.“
– „Каи Και κ γυναικός τα κρείω.“
Повређен Касијанијиним одговором, Теофил ју је охоло заобишао и изабрао Теодору за жену.
Следећи пут чујемо за Касију 843. године нове ере када је забележено да је основала женски манастир у Цариграду, поставши његова прва игуманија и посветивши свој живот аскетизму и писању литургијске поезије. Најпознатија њена композиција је Доксастикон химна на Апостиху Женика (јутрење) за Велику и Свету среду (која се у парохијским црквама пева антиципирано претходне вечери).
Свето предање каже да је у каснијим годинама цар Теофил, још увек заљубљен у Касију, желео да је види последњи пут пре него што умре, па је одјахао до манастира где је живела. Касија је била сама у својој келији, пишући своју сада чувену химну, када је схватила да је комешање које је чула било због доласка царске пратње. Будући сада посвећена Богу у свом монашком животу, Касија је побегла из своје келије и сакрила се, остављајући недовршену химну на свом писаћем столу.
Теофил је упућен у своју келију и ушао је сам. Не нашавши Касију, окренуо се да оде када је приметио папире на столу и прочитао шта је написано на њима. Када је завршио са читањем, сео је и додао један стих химни; затим је отишао – да више никада не види Касију. Стих који се приписује цару је „она стопала чији је звук Ева чула у сумрак у Рају и сакрила се од страха“. Када су цар и његова пратња напустили манастир, Света Касија се вратила у своју келију, открила шта је Теофил написао и завршила химну, сада популарно познату као „Химна грешне жене“.
Света Касија је била византијска игуманија, песникиња, композиторка и химнографкиња. Црква је прославља 7. септембра. Сачувано је приближно педесет њених химни, а двадесет три су укључене у литургијске књиге Православне Цркве. Тачан број је тешко проценити, јер се многе химне приписују различитим ауторима у различитим рукописима и често се идентификују као анонимне. Поред тога, сачувано је око 789 њених нелитургијских стихова. Многи су епиграми или афоризми названи „гномички стих“. Пример: „Мрзим богаташа који кука као да је сиромашан.“
Касијина химна, позната и као Химна пале жене, је покајна химна написана у 9. веку. Заснована је на јеванђељском читању за Велику среду ујутру (Матеј 26:6-16), које говори о грешној жени која помаже Исусове ноге скупоценом мирисом (разликује се од сличног инцидента са другом женом, Светом Маријом Магдалином). Ова химна се пева само једном годишње и сматра се музичким врхунцем Велике недеље, на јутрењу и пређеосвећеној литургији Велике среде. Једна прича о пореклу химне каже да је игуманија Касија провела поподне у башти компонујући ову химну. Када је завршила писање стиха који каже: „Пољубићу Твоје непорочне ноге и поново их обрисаћу косом своје главе“, обавештена је да је цар Теофил стигао у манастир. Није желела да га види и у журби да се сакрије, оставила је свитак и перо. Теофил, ушавши у башту, пронашао је њену полузавршену песму и додао фразу: „Оне ноге од чијег се звука Ева сакрила од страха када те је чула како ходаш по рају поподне.“ Након што је отишао, Касија је изашла из скривалишта. Када је узела свој састав, угледала је фразу написану његовим рукописом. Задржала ју је и наставила да довршава песму.
Из химнографије Свете и Велике среде:
„Безаконовавши више од блуднице, Блаже, кишу суза никада Ти не принесох, но ћутањем молећи се припадам Ти, љубављу целивајући пречисте ноге твоје, да би ми као Владика подарио опроштај дугова, мени који Ти вапијем Спаситељу: Од нечистоте дела мојих избави ме“ (кондак Велике среде).
„Блудница приступи к Теби, миро са сузама изливајући на ноге твоје, Човекољубче, и смрада од зала избавља се заповешћу твојом. А неблагодарни ученик, дишући благодат твоју, ову одбацује, и смрадом се одева, среброљубљем продајући Тебе. Слава Христе милосрђу твоме“ (први сједален).
„Скупоцено миро, блудница помеша са сузама, и изливашена пречисте ноге твоје, љубећи их; њу си одмах оправдао, а нама опроштај даруј, који си нас ради пострадао, и спаси нас“ (прва стихира на хвалитне).
„О Јудине несреће! Гледаше блудницу која целиваше стопе, и размишљаше лукаво о издаји целивом. Она плетенице развеза, а он се гњевом свезиваше, носећи уместо мира злосмрадну злоћу; јер завист не зна да претпостави корисно. О Јудине несреће! од које избави Боже душе наше“ (четврта стихира на хвалитне).
„Данас Христос долази у дом фарисејев, и жена грешница приступивши к ногама, превијаше се вапијући: Види погружену у греху, очајну због својих дела, које се не гнуша твоја доброта; и дај ми Господе опроштај зала мојих, и спаси ме“ (прва стихира на стиховње).
„Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост“ (Слава и сада на стиховње).
Приредила редакција портала „Кинонија“