Рад је посвећен анализи заједничких мотива житија и житијне иконе, као средстава за оснивања култа трагичног краља лозе Немањића, Стефана Уроша III, по задужбини прозваног Дечански. Компаративним истраживањем приказана је синтеза двеју уметности и њихов међусобни утицај кроз два дела, настала у различитим временским периодима.
Григорије Цамблак
Овај необични писац присвајан је од стране четири различите европске књижевности: бугарске, румунске, руске и српске. Његов књижевни опус се према својим деловима може приписати свакој од њих, а он сам био је присутан у скоро свим православним књижевностима тога времена. Тешко је реконструисати хоронологију и појединости његовог живота, што је приметно и због саме чињенице да се његово презиме појављује у 17 различитих облика. Његово порекло и националност нису јасно утврђени, али се сматра да је рођен у Трнову, око 1365. године, на крштењу добивши име Гаврило. Након замонашења одлази на Свету Гору, у бугарски Зографски манастир, да би после 1393. године, највероватније, проводио време у цариградском манастиру Пантократору; ова претпоставка донета је на основу детаљног описа поменутог манастира у Житију Стефана Дечанског.
Сматра се да у Србију долази 1402. године, за време владавине деспота Стефана Лазаревића, који је радо окупљао учене људе из разних крајева. Међутим, Григорије не остаје код деспота на двору, већ одлази у манастир Дечани, где је касније од стране братије изабран за игумана манастира, што такође сазнајемо из наслова Житија. Целокупно стваралаштво које је образовао за време свог боравка у Србији, који је трајао око 7 година, везано је за манастир Дечане. У манастиру се затекао у периоду када је краљ Стефан одвећ проглашен за светитеља, а адекватних култних списа није било. Познат је само опис краљевог живота који је саставио непознати ученик архиепископа Данила II, највероватније недуго после смрти Стефана Дечанског, али он није био употребљиван у цркви због своје световне оријентације. И самом Цамблаку је ово дело било познато, што истиче у уводном делу Житија.
Међутим, прошло је више од 70 година након смрти краља Стефана, те је Григорије, уграбивши каиротични моменат, одлучио да састави неопходне списе зарад прослављања мученичког владара. Без устручавања од очекивања деспота Стефана, који је по мајци био огранак увелико угашење лозе Немањића, могао је да уобличи краљев живот у складу са историјским чињеницама и предањима која су пратила фигуру трагичног ктитора Дечана. Ово му је, између осталог, омогућила чињеница да се на српском тлу, два века пре његовог доласка, развијао специфични тип житија, тј. животопис владара, који је представљао спој историјских списа и светачке житијне литературе, при чему увек доминира један од ова два елемента, а чији су зачетници Свети Сава и Стефан Првовенчани.
Поред житија, Цамблак је саставио и Службу Стефану Дечанском, али, упркос постојању култних списа, иконографско осликавање светог краља није било заступљено све до превласти Турског царства, када се за време њихове владавине почињу умножавати његови прикази, те он постаје најчешће сликани српски светитељ, поред Светог Саве и Светог Симеона.
Зограф Лонгин
Сматра се за најзнаменитијег сликара друге половине XVI века, а његово умеће испољава се кроз иконописање, фрескописање храмова и украшавање рукописних књига, те он представља једну од ретких личност која се истицала у све три вештине, јер се у време обновљене Пећке патријаршије, тј. периода свестране уметничке обнове, оне нису могле строго одвојити од сликарске делатности. Ипак, и сам истиче да се кроз иконописачку делатност могао најбоље изразити, чему сведочи сегмент потписа са Житијне иконе Стефану Дечанском ([…]руком и душом[…]). Поред разноврсне делатности, Лонгинов дуг живот и мноштво потписаних радова пружили су услове за детаљније познавање опуса овог пећког сликара, наспрам осталих.
Највероватније је рођен у Хвосну у другој четвртини XVI века, а уз то се сматра да се рано замонашио и да је био настањен у испосници манастира Светог Николе на Тавору, код Пећи. Одатле потиче његов први самостални рад, антиминс из 1563. године, на коме се потписао и који је израдио за митрополита кир Макарија. О његовим путовањима ван граница Пећке патријаршије мало се зна, а његово уметничко образовање везује се за средишње српске области. Почетак Лонгинове иконописачке делатности најчешће се везује за другу половину XVI века. Његова уметничка појава из најранијих времена, утврђена на делима која су проверено његова, истиче се као увелико формирана, без очекиваног почетничког периода, који одликује мањкавост технике. Највећи број икона, међу којима су и оне најраније сачуване, израдио је за манастир Дечане.
Познато је да се бавио и књижевном делатношћу, кроз преписивање и украшавање књига. Саставио је химнографско дело посвећено Светом Стефану Дечанском, а приписују му се преписи Белајског четворојеванђеља, делови једног уништеног минеја из Кијева у Метохији и већи део Акатистника из Дечана, у ком је он био главни писар. Издваја се Акатист првомученику Стефану, а сачуван је и сам аутограф, у ком се запажају разне преправке текста које показују стваралачки поступак средњовековног човека. Његова наклоност ка поетичним изразима и сложен стил запажају се и у многим цитатима присутним на његовим сликарским делима. Најупечатљивији ауторски запис оставио је на Житијној икони Стефана Дечанског.
Зограф Лонгин био је ретко свестрана личност српске историје. Делао је као монах широког образовања и уживао је добар углед међу савременицима, а његова дела сведоче о опширним теолошким и сликарским знањима које је поседовао. Последњи пут се спомиње 1598. године.
Представљање Житија
Стари писци су раније изучавали чувена житија, али то није значило да је постојала устаљена шема по којој су се дела доследно стилски уобличавала. Тек касније је Хрисант М. Лопарјов, проучавајући византијска житија, дао композициону схему житија као жанра. Цамблаково житије представља малтене класично светачко житије, првенствено зато што је настало за потребе обреда манастира, имајући за главни циљ стварање култа краља-мученика. Оно скоро доследно прати Лопарјовљеву схему, с тим да су неки чиниоци дела разрађенији од других.
Очекивано је присутно заглавље, праћено предговором са представљањем самог предмета описивања (у почетку непосредно, да би се пред сам крај светитељ ословио именом, као Милутинов син) и топосом скромности и недостојности писца. Одмах затим разрађује се питање разлога за његово страдање, о коме ће бити више приче у наставку рада, праћено са описом Стефанове појаве и утицаја који је имао на друге. Прича о његовом рођењу почиње поменом самог зачетника немањићке лозе, Симеона као кореном добра. Нема топоса чудесног рођења, нити се истичу молитве родитеља Богу ради зачећа, али се велича фигура краља Милутина, као непогрешивог владара. Главни део обухвата чињенице живота светитеља и најзначајнији је по свом историјском значењу. Редовно пред крај долази до приказа чудеса светитеља, док се, у овом случају, она дешавају након Стефанове смрти, чиме је потврђено његово светитељство, а да би сам завршетак обележио Цамблаков закључак и молба новом мученику да у дан Страшног суда милостиво покаже своје заступништво онима који смо се називали стадо твог манастира.
Представљање Житијне иконе
Након Григоријевих списа долази до промене у виђењу светитеља, који сада бива прослављан као великомученик међу царевима, што постаје најважнија одлика његове личности и култа који образује. У својој задужбини у Дечанима осликаван је заједно са Светим Николом, а зограф Лонгин својим сликарским и књижевним радом успева да их уплете у нова дела, изједначавајући њихове личности. Житијну икону насликао је 1577. године која је малтене заменила дотадашњи ктиторски портрет из XIV века. Икону је Лонгин израдио самоиницијативно и бесплатно, у позном добу свог живота, увелико болестан, прослављајући светитеља за ког је био врло везан, тражећи његово заступништво и излечење. Познато је да се при изради иконе Лонгин држао редоследа приповедања Цамблаковог Житија, мада је делове допуњавао. Живот светитеља приказан је кроз 17 сцена на ободу иконе, које чине рам. Чак 16 је хронолошки повезано, пратећи редослед догађаја какав је познат у Житију, с тим да се последњи, седамнаести, и уједно највећи ободни сегмент, који приказује битку код Велбужда, искључује из познатог редоследа. Записима са иконе, који се појављују на четири места, одређен је процес настанка иконе, са кратким, крајњим, оригиналним молитвеним обраћањем и самим потписом:
О свети Христов божаствени великомучениче, венцоношче и Првомучеников имењаче Стефане, као онај који у цара твари стојиш пред престолом тросјајне Светлости, душом мојом с телом у неисцелној болести са ранама и гнојем што ме љуто боле, молим ти се, посредуј код Христа за мене смерног, који руком мојом с душом ми ово насликах и теби љубазно принесох. Недостојни Христов раб Лонгин, расоноша и зограф.
Овде сазнајемо да је Лонгин био монах најнижег чина – расоноша, те је, у складу са тим, забелешку о личним подацима оставио најситније исписаним словима у белој боји. Увиђамо да се и сликар, као писац, скромно самоунижава, јер је сваки рад са религијском функцијом виђен као служба Богу, поготово за иконописце, који су ретко остављали потпис на својим радовима. Лонгин је неретко свој дар и наклоност ка поетичком изражавању испољавао и у својим делима, што је приметно и на овој икони. Сцене садрже натписе које је често сам састављао, или, ређе, доследно преписивао. Бирао је и додавао стихове из Службе који би најбоље описали осликани догађај, а неке белешке је и сам састављао. Тиме је истицао психологију личности светитеља и употпуњавао важне појединости које није могао пренети из Житија на икону.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“