У манастирима су се, за разлику од парохија, развила многобројнија, дужа и сложенија богослужења дневног круга. Док је у парохијама богослужење било подређено свакодневном животу, у манастирима је богослужење структурисало свакодневицу. Псалтир је и овде постао основно језгро богослужења. Читање псалама је континуирано, без припева; међу последње стихове умећу се тропари и стихире. Исти је случај и са девет библијских песама на јутрењу, у које су уметани тропари канона. Између катизама Псалтира, у циљу предаха братије, убачени су „сједални“.
Монашко богослужење се доста разликовало у зависности од простора и времена, да би после иконоборства у свим манастирима превладао Типик Лавре Светог Саве Освећеног код Јерусалима, са јаким студитским утицајима, али и са специфичним разликама од манастира до манастира. Монашки Типик су постепено усвојили и парохијски храмови, али са озбиљним утицајима певаног Типика, као и са значајним – званичним или незваничним – скраћивањима како у погледу броја богослужења, тако и у погледу њиховог садржаја. Ово је била природна последица, будући да монашко богослужење захтева дневно осам сати, док у парохијским храмовима није била на располагању ни половина од тога, и то само недељама и празницима.
Дан у монашким заједницама подељен је на интервале молитве, рада и одмора, и свему од овога је посвећено отприлике по осам сати. Дневно се врши седам (или осам) богослужења, и то:
- Вечерње (око заласка сунца)
- Повечерје (после вечере)
- Полуноћница (у шести час ноћи)
- Јутрење (које је спојено са полуноћницом)
- Први час (у продужетку јутрења – око 7 сати ујутру)
- Трећи час (у 9 сати ујутру)
- Шести час (у подне)
- Девети час (у 3 сата поподне)
Осам је богослужења, али да би их било седам (према речима псалмопојца: „Седам пута на дан хвалио сам Те…“ – Пс. 118, 164), или се повечерје сматра приватним богослужењем или се први час рачуна као једно богослужење са јутрењем. Постојале су и тенденције повећавања броја богослужења додавањем допунских богослужења полуноћници и часовима – у питању су такозвани „међучасови“. Међутим, ова богослужења, изузев међучаса полуноћнице (служба за упокојене), врше се само у одређене дане поста.
У богослужења дневног круга не убраја се Света Литургија која је вршена, када је вршена, у празничне дане после шестог часа а у дане поста после деветог часа, заједно са вечерњем. Са вечерњем је била спојена и Литургијa Пређеосвећених Дарова током Велике Четрдесетнице, у дане у које није дозвољавано да се врши пасхална тајна Свете Евхаристије, због покајног карактера тих дана. Ако одређена монашка заједница није имала свештеника, братство се причешћивало на изобразитељној, и то опет после деветог часа у дане поста, а у остале дане после шестог часа.