Хришћански идеал праведног друштва заснива се на чињеници да су Богу сви људи једнаки, јер их подједнако воли и указује им милост. Пред Богом су сиромашни само они који су убоги у врлинама, а богати су честити и поштени ма каквог имовног стања да су.
По Светом Кипријану Картагинском, све што припада Богу – налази се у нашој заједничкој употреби. Неједнакост је почела од поделе земље – грабљивци су себи отели више него што им је било потребно, и тако су се јавили први богаташи и прва сиротиња.
Првобитну једнакост људи Свети Григорије Богослов објашњава овако: „Шта је лепше од ваздуха, ватре, воде, ветрова, дивљих и питомих плодова, крова и одеће? Све то припада свима: нешто у целини, друго делимично… Сунце излази подједнако свима, киша пада и богатима и сиромашнима, смена дана и ноћи је заједничка за све, дар здравља је свеопшти, свеопшта је граница живота, заједничка моћ осећања… Оно што је опште, заједничко је свима, и знак је праведности Божје. Злато, драго камење и ђаконије које помрачују ум, и сувишно богатство – сва та таштина предмет је надмености малог броја богаташа.“
А Свети Василије Велики је подсећао: „Грабећи заједничка добра, богаташи од њега праве личну својину. Кад би свако узимао по мери својих потреба, а више остављао онима који немају, не би било ни богаташа, ни сиромаха… Да се ми, обдарени разумом, не покажемо суровијима од бесловесних животиња. Јер се животиње, по природи својој, заједнички користе оним што им пружа земља… Ми скривамо заједничко добро, и сами господаримо оним што припада многима“.
Свети Амвросије Милански каже: „Природа је свима све дала заједничко. Бог је свему заповедио да рађа тако да буде храна свима, и да земља буде у власништву свих. Значи, природа је створила опште право, а пљачка – право појединца. /…/ До којих ћете граница, ви, богаташи, пружати своје безумне жеље? /…/ Земља је – општа имовина, свих, богатих и сиромаха; зашто ви, богаташи, само себи присвајате право на њу?“
Свети Оци су говорили да богатство може бити од Бога само ако је богаташ добар и милосрдан према сиротињи. Али, ако је пљачкаш дошао до богатства и злоставља сиротињу, он је безумник који губи душу и на себе и своје потомство навлачи вечно проклетство.
Свети Кипријан Картагински је говорио да богат човек живи у сталном страху: плаши се да га не опљачкају, да га не убију, да га не оклеветају, да га не изведу на суд, да изненада не осиромаши. Богаташ је роб већи од сваког роба – зато што не жели да се ослободи беспотребног сувишка, и да живи мирно, без искушења. Свети Василије Велики је упозоравао да богаташи отимају од слабијих, али да и њима отимају још моћнији, због чега богатство пролази брже но што поток тече. Златоусти је подсећао да је богат не онај ко има много, него онај који је задовољан оним што има, и да човека не чини сиромашним обиље или недостатак новца, него човекове жеље и неумереност.
Свети Василије је подсећао да је грабљење богатства – пљачка ближњих, па је тврдио: „Колико себи обезбедиш богатства, толико убијеш љубави“, а Златоусти: „Дајте од својих добара потребитима, и увећаћете своју имовину. Јер је речено: ко сиромаху даје, Богу позајмљује“.
Новцем се треба служити као господар, а не бити његов роб, па Свети Амвросије Милански подсећа да су две врсте трошења новца: добра широкогрудост и зла раскалашност. Широкогруд радо прима путнике-намернике, одева убоге, даје милостињу, а раскалашан троши на гозбе и скупа вина. Хришћанин не сме да очајава кад губи земна блага – важно је да не изгуби душу.
Дакле, милосрђе је једини лек против шкртости и опасности које са собом носи богатство. Милосрдан се спасава милостињом, а богат пропада ако је не даје.
Свето Писмо каже: „Ко сиромаху даје, Богу позајмљује“ (Јк. 2, 17).