На дан Свете Педесетнице, празника силаска Светога Духа на апостоле, који се догодио у педесети дан по Пасхи, црквени богослужбени устав – Типик, прописује да се служи вечерње богослужење, које је по својој структури посебно и јединствено у току целе богослужбене године, и у оквиру кога се читају молитве, за време којих, свештенство и верни народ приклањају своје главе и колена. Уобичајена пракса, која данас преовладава у нашој помесној Српској Цркви јесте та, да се ово богослужење савршава одмах по завршетку свете Литургије. Међутим, поставља се питање, због чега је то тако и да ли је одувек у нашем српском богослужбеном предању била таква богослужбена пракса, јер као што је познато, вечерње богослужење савршава се увек у вечерњим часовима дана, и њиме почиње нови богослужбени дан. У овом кратком осврту, покушаћемо да одговоримо на ово веома важно питање.
У нашем најстаријем рукописном српскословенском типику, Никодимовом, из 1319. године, на дан Свете Педесетнице, после изложеног поретка свете Литургије, наводи се упутство о служењу вечерњег богослужења на тај велики празнични дан: Ва ту же недељу светије пентикостије клепљем вечерњу позарано службе ради поклоњенија коленом… и облачит ијереј всу одежду. (подвлачење наше). (Типик Архиепископа Никодима, књига друга, српскословенски текст разрешио Лазар Мирковић, Чигоја штампа, Београд, 2007, лист 165 б). Слично упутство стоји и у Романовом типику из 1331. године: За почетак вечерња клепа се раније ради молитава на којима се клечи… Обучен у потпуно одјејање, јереј или ђакон говори… (Др Прибислав Б. Симић, професор, Хиландарски типик монаха Романа 1331, Краљево, 2010, стр. 329). Најстарији српскословенски штампани Молитвослов Ђурђа Црнојевића из 1495/96. године, коме се ове године навршава 530 година од штампања, има последовање које носи назив: Ва недељу вечер (подвлачење наше) клепљут поскоро служби ради коленагопреклоњенија. (Молитвеник Ђурђа Црнојевића из 1495/96, факсимилно издање Подгорица – Цетиње, 1993, л.173.). Овако стоји и у нашим средњевековним штампаним Пентикостарима, које смо прегледали, нпр. у Триоду цветном Мркшине цркве из 1566. (л.196) и Триоду цветном Стефана од Скадра из 1563. г. (л.197б). У једном од последњих наших србуљских рукописних типика из треће четвртине 17. века, Етрополском, пише: служба коленопреклоњенија. ва тажде недељу петдесетницу вечер… (подвлачење наше), (Типик, НБКМ 997, гл. 144 л. 219). Ни у једном, дакле, од овде набројаних извора, не пише да се вечерње богослужење на дан Педесетнице савршава одмах после завршене Литургије. Напротив, оно је служено у своје време, заправо, мало раније – позарано, ради коленопреклоних молитава. Да није служено одмах по отпусту Литургије, поуздан доказ је то што у Никодимовом типику, као и у Романовом, стоји да јереј облачи сву одежду, тј. облачи се у потпуно одјејаније. Да је служено одмах, по завршетку Литургије, ова напомена била би сувишна и не би била написана.
Када и због чега долази до овог премештања са уобичајених вечерњих, на јутарње часове дана? Мишљења смо да је разлог томе утицај руске богослужбене праксе изражене у 17. веку. У богослужбеној књизи Требнику, коју ју је приредио 1646. године митрополит кијевски Петар Могила (1596,1633-1647) у њеном трећем делу, он наводи три разлога због чега се вечерње богослужење на дан Педесетнице савршава одмах после Литургије. Те разлоге објашњава у тексту који претходи аколутији Вечерњег са коленопреклоним молитвама и који гласи: Указ о јеже чесоради абије по Божественој Литургији Вечерња непосредствење свершајетсја в Свјатују Недељу Пјатдесјатници. Укратко речено, разлози су следећи: Први разлог, по њему, јесте, јер Апостоли по примању Светога Духа у трећи час, нису обедовали. Други разлог, који митрополит наводи јесте да, по његовом мишљењу, не приличи никако коленопреклоне молитве чинити после обеда. А трећи разлог, како пише, јесте тај, што је Руска Црква примила од Цариградске Цркве да се ни пре Литургије, ни у Литургији, него после Литургије, савршава Вечерња, да би се подржавало Апостолима који на дан Педесетнице, до увече, нису ни јели ни пили (Требник Митрополита Петра (Могиле), репринт из 1646, Украјинска Православна Црква, Кијев, 1996, део трећи, стр. 3 – 4). Овај обичај, потом, ушао је и у штампани рускословенски Типик из 1695. године и до данас је важећи у Руској Православној Цркви. У њему стоји, као и у рускословенским штампаним Пентикостарима, да се одмах по завршетку Литургије на Педесетницу започиње служење Деветог часа и у наставку Вечерња. То исто стоји и у савременим руским Богослужбеним указанијима који се штампају сваке године. Тако је и у свој Велики типик унео и прота иришки Василије Николајевић (Велики типик – устав црквени, саставио протојереј Василије Николајевић, четврто исправљено и допуњено издање, Београд, 1984, стр. 212).
Када је Свети Иринеј (Ћирић), (1884 – 1955) Епископ бачки, Исповедник вере, преводио целокупну Службу Педесетнице, на крају превода Литургије, навео је примедбу да се указ који говори да се после отпуста Литургије говори Девети час по обичају, налази у црквенословенском Уставу и Пентикостару, а да се у правилу за трпезу (у грчком Пентикостару – прим. П.Б.) говори да настојатељ и браћа излазе у трпезу после отпуста божанствене Литургије, а девети час излаже се после правила за обед. У наставку, у аколутији Вечерња, доноси следећи указ: У недељу свете Педесетнице увече (подвлачење наше) даје се знак раније због поретка о клечању (Недеља Свете Педесетнице – празничне службе, с грчког превео Иринеј, Срп.(ски) Правосл.(авни) Епископ бачки, Управа Епархије бачке, Ујвидек, 1942, стр. 340; 341, 348).
Типик – богослужбене напомене, који излази са благословом Светог Архијерејског Синода наше Цркве, од 2015. године, доноси веома значајну напомену пред почетак аколутије вечерњег богослужења на дан Педесетнице: Напомена! Иако по Типику „по отпусту Литургије говоримо 9. час“, мислим да исти треба говорити пред Вечерњу коју данас појемо раније (мисли се на сат раније него што је уобичајно) (Типикон, гл. 50. „У недељу вече свете Педесетнице“). На жалост, постоји обичај да Вечерњу (сама реч означава време када је служимо – треба да почне око 2 сата пре заласка сунца) појемо одмах по отпусту или још горе – по заамвоној молитви. Вечерњу, као и свако друго богослужење (овде наравно не мислимо на Свету Литургију, која нема ограничења у које доба дана се може савршавати) треба служити у СВОЈЕ ВРЕМЕ, јер их само тада има смисла служити, јер је њихова структура, молитва за тај део дана. Такође и молитве Св. Василија Великог, за време којих клечимо, не приличе јутарњим часовима Недеље. (Дан Васкрсења, УСТАЈАЊА из мртвих) (види 20. канон Првог васељенског сабора и 8. Петошестог). Ова напомена, као и многе друге, сличне јој по литургичкој важности, нажалост, више се не уноси у овај Типик, почев од 2024. године. (Типик – богослужбене напомене за годину Господњу 2014, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд, 2014, стр. 464)
Из свега наведеног, можемо закључити да се у нашој Цркви Српској до прве половине 18. века вечерње богослужење на дан Свете Педесетнице савршавало у вечерњим часовима, и то мало раније него уобичајно, као и да се под утицајем рускословенских богослужбених књига које су у то време замениле наше српскословенске – првенствено Требника Митрополита Петра Могиле – од тада савршава непосредно после отпуста свете Литургије. Данашња пракса се уобичајила, и верни народ је навикао да у продужетку Литургије, на Духове, клечи и плете духовске венчиће. Уз искрено залагање свештенослужитеља – пароха, и неопходног објашњења повереном им народу, постепено би се могло прећи на исправан и древни поредак.
Пишући овај кратки осврт, замолили смо високопреподобног архимандрита оца Методија, игумана наше Свете Царске Српске Лавре манастира Хиландара, да нам каже каква је пракса у тој светој обитељи и он нам је потврдио да се у манастиру Хиландару вечерње последовање савршава у вечерњим часовима дана Педесетнице, на чему му, овом приликом, најусрдније благодаримо. Укрепљујући се том његовом речју и подстакнути њоме, треба да следимо тај исправан светосавски хиландарски богослужбени поредак.
Због свега овде изнесеног, по нашем скромном мишљењу, са литургичке тачке гледишта, било би неопходно, важно и преко потребно, да се обнови наша стара средњевековна српскословенска изворна и исправна богослужбена пракса и да се вечерња аколутија на дан Педесетнице поново почне савршавати у вечерњим сатима.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“
