Описујући почетке Мрњавчевић, стари и заслужни дубровачки историчар Мавро Орбини у књизи Краљевство Словена (1601) приповеда како је родоначелник ове династије био сиромашан властелин по имену Мрњава (Margnava). Колико је био сиромашан у богатству, толико је био богат децом. По Орбинију, Мрњава је имао петоро деце: три сина и две кћери. Међутим, када је цртао генеалошко стабло у својој књизи, дубровачки историчар је унео само име једне кћери – Мина, док другу не спомиње. Могуће је да име друге кћери није знао, па га зато није унео у родослов. Једном приликом, цар Душан је наишао херцеговачким крајевима и одсео у скромном двору великаша Мрњаве, који се налазио близу Благаја. Дочек је био срдачан, што се цару посебно допало, па је решио да поведе са собом целу породицу. Тако је Мрњава из скромног дома доспео у раскошне царске палате. Због помена царске титуле, цео догађај се ставља најраније у 1346. годину.
Од момента доласка на царски двор, Орбини заборавља и Мрњаву, и његову жену, и кћер Мину (или кћери), и приповеда само о успеху Вукашина и Угљеше у војним вештинама и њиховом даљем успону на хијерахијској лествици тадашњег царства. Прича о Мрњавиној женској деци пала би у потпуни заборав да вредни истраживачи нису откриви један необичан гроб у капели Светог Николе у комплексу славног манастира Светог Јована Претече на Меникејској Гори, код стратешки важног града Сера. Изнад гроба су два натписа на грчком језику. Први натпис на западном зиду нас обавештава о биографским подацима сахрањених личности. Тако сазнајемо да је овде погребена Јелена, супруга Николе Радоње и сестра деспота Јована Угљеше, са две кћери. Други натпис на јужном зиду похваљује побожност и врлине покојне Јелене и њених кћери. Ови натписи потврђују да је Мрњава имао бар једну кћерку по именуЈелена. Ако је заиста имао само једну кћерку, онда је њено друго име било – Мина, појава која није била неуобичајена међу високим племством. Међутим, ако је Мрњава имао две кћерке, онда би једној било име Јелена, а другој Мина. У том случају, Орбини не би знао име кћерке која је живела у новоприпојеним крајевима, док је руга кћерка, можда остала у Србији, где је била познатија.
Облик слова из ова два меникејска натписа неодољиво подсећа на натписе на фрескама који је урадио један од уметника који су осликали параклис Светог Николе. Непознати уметник исписао је натписе на следећим фрескама: „Успење Захаријино“, „Претечина проповед“, „Исцељење одузетог и слепог“, „Истеривање трговаца из храма“. Сматра се да је живопис и израду натписа наручио несрећни отац и супруг Никола Радоња, који је једини преживео из целе породице. Његова породица страдала је од неке епидемије које су харале у серској области. Још су трупе краља Душана, којима су били предодати одреди Јована Кантакузина, страдале при опсади Сера (1342). По Нићифору Григори, Душанове и Кнтакузинове трупе задесиле су сличне невоље и следеће године (1343). Патријарх Калист и неки чланови његове пратње преминули су од неке мистериозне болести у Серу (1363). Породица Николе Радоње је страдала, изгледа, нешто касније (око 1364). У Радоњином болу је, вероватно, саучествовао и Јован Угљеша који је поменут у надгробном натпису, као брат покојнице, док други брат, старији и утицајнији Вукашин уопште није уписан у текст овог натписа.
Примећене су и неке специфичне карактеристике овог гробног места. „Гроб се налазио у југозападном углу, у ниши украшеној ликом Богородице са дететом (тј са Богомладенцем, прим. Ђ.В.) у наручју, који је настао у исто доба када су фрескама покривени и други зидови простора. Мале димензије празног и отвореног гроба, где се, изгледа, налазио ћивот, наводе на мисао да Јелена није одмах у њега била положена, него да су тек касније овде пренети њени посмртни остаци. Могуће је при том да су и њене кћери биле претходно покопане ван цркве, а затим, када је за њих припремљен заједнички гроб у параклису, накнадно овде сахрањене са мајком.“ (Г. Суботић, С. Кисас, Надгорбни натпис сестре деспота Јован Угљеше на Меникејској Гори, ЗРВИ 16 (1975), стр. 164). Ово наговештено преношење моштију са гробља и свечано полагање у ћивот у манастирској капели може да укаже на могућност да су Јелена и њене кћери, заправо, канонизоване. То би указало зашто је капела свечано преуређена и живописана, зашто су истакнута два надгробна натписа, и зашто су натписи исписани на грчком језику. Коришћење грчког писма говорило би о жељи да се новоуспостављени култ рашири међу локалним становништвом које је претежно говорило грчки, мада је у том крају било и припадника словенског живља.
Тужни отац и супруг Никола Радоња из чувене породице Бранковић украсио је капелу посвећену Светом Николи у меникејском манастиру, а затим се замонашио и отишао у Свету Гору, као монах Роман. Вратио се да регулише поделу имовине у Србији са браћом и део наследства поклони Хиландару. Романов пример надахнуо је и његову браћу да и они учине прилоге Хиландару од своје имовине. Док се он, по свему судећи, поново вратио у светогорску духовну оазу, његова браћа су посетила светог цара Уроша да им повељом потврди поделу имовине и дарове српском светогорском манастиру. Свети цар Урош им је изашао у сусрет и издао повељу о томе у Охриду (1365). Том приликом сва тројица (св. цар Урош, Гргур и Вук Бранковић) учинила су значајан прилог једној охридској цркви, где је сачувана њихова заједничка оштећена ктиторска слика. У то време, Мрњавчевићи доживљавају успон, јер је краљ Вукашин проглашен за краља и савладара цара Уроша (1365). Његов брат деспот Јован Угљеша преузима управљање серском облашћу од Урошеве мајке, старе царице и монахиње св. Јелене – Јелисавете. За то време, монах Роман, не размишљајући о светксим пословима, запутио се са још једним саподвижником да обнавља опали манастир Светог Павла. О гробу његове супруге Јелене свакако је бригу преузео деспот Јован Угљеша, који је у Серу имао свој двор. На овом месту треба напоменути да су деспотов живот обележиле три Јелене: његова сестра Јелена, која је сахрањена у меникејском манастиру, затим супруга Јелена, која се касније замонашила као Јефимија и остала упамћена као прва српска песникиња и на крају стара царица св. Јелена, супруга Душана Силног, која је при монашењу узела име Јелисавета и од које је Угљеша преузео управу над серском облашћу.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“