ПИШЕ: Епископ диоклијски Пајсије (Ђерковић)
Господ ствара човјека најљепшега, да буде најљепши од све твари и ствара га по своме лику и подобију. А онда, послије одређеног времена, види тог човјека, који је био круна све творевине, како је ослијепио, како више не чује, како је хром, како је радост изгубио и како је наду изгубио. И шта да чини него Он сам да себе понизи како би њега опет вратио, оно достојанство и веће од онога у које је био, па се зато оваплотио. И када је дошао на земљу све оно што није припадало људској природи, то је од људи и одузимао. Они који су били слијепи а молили Га да их тога ослободи, Он је давао вид, ко је од ма какве болести боловао, а њему тражио и молио Га да помогне, Он га је исцјелио. И онима који су своју дјецу изгубили и на ономе путу да их предају земље и дјецу њихову је васкрсавао и враћао им. Али у једном тренутку, сви они који су све ове добродјетељи од Бога примили, виде Њега самог на крсту распетог, па чак виде да Га мртвог у гроб полажу. И тада они су видјели да је Он био једини на земљи који им живот даје, који опет отвара пут у живот и који отвара пут у будућност. И сада им више ништа није јасно, да онај који је мртве васкрсавао, онај који је сваку болест лијечио, и сам се у гроб полаже.
И у тој збуњености, они одлазе на Његов гроб. Ако бар Њега више нема, чини им се да ће им можда лакше бити кад оду на Његов гроб и долазе тамо, а оно анђео Господњи стоји на гробу и каже: Није Он овдје, него устаде! Онај кога тражите, Њега гроб не држи. И од тога тренутка све почиње радост васкрсења да осваја, неки са невјерицом, али ипак размишљају о ономе што се догодило. И тренутак по тренутак, све захвата та неизмјерна радост васкрсења, да је Бог васкрсао и да свима онима који су Њему следовали и који у Њега вјерују, да и њима дарује живот вјечни.
Тако, драга браћо и сестре, ми данас вршимо овај четрдесетодневни помен отроку Јовану. И као што је Христос за вријеме свога живота био радост и Својим ученицима и следбеницима, које је исцјељивао и помагао како год је коме требало, тако је и он био радост својим родитељима, рођацима, пријатељима и осталима. А онда када је наступио онај час смрти, како рече отац Слободан, нијесу онда само неки отац и мајка изгубили свога сина и сестра свога брата, него сви се ми осјећамо као да смо изгубили најближег и најмилијег нашега члана. Међутим, и док смо служили помене свакога дана и помињали на свакој Литургији, молили Бога за његову душу, послије сваког то помена Бог нам је слао све више и више утјехе.
И данас када стојимо пред његовим гробом, и сви знамо да је његово тијело овдје, ја имам осјећај као да стојим пред празним гробом, јер заједно са свима вама вјерујем да је Бог узео његову душу тамо где је много љепше, него овдје где се ми данас налазимо. И његово тијело чека васкрсење мртвих и живот вјечни, да вјечно свога Бога слави, који свима нама дарује и живот вјечни и радост и утјеху.
Нека му је вјечан покој и Бог нека га упокоји.
Беседа изговорена на четрдесетодневном помену новопрестављеног дечака Јована Кнежевића (2013-2026), на гробљу манастира Косијерева, 6. јуна 2026. године.