ПИШЕ: Драган Вукић, теолог
Страхиња Шабић, родом из Приштине, вероучитељ у Грачаници, надахнуто је написао узвишене и потресне стихове песме „На свом огњишту“ и ставио их у дивне ноте. Поводом прославе десетогодишњице матуре, са својим колегама Миланом, Марком и Душаном и садашњим богословцима, отпевао ју је срцем у царском Призрену. Са својим некадашњим професором и разредним старешином прве генерације васкрсле Призренске богословије, Дејаном Ристићем и осталим сарадницима, осмислио је спот, који на дирљив начин буди све дамаре и сећања у души. Из Призренске богословије, заслужне пред историјом, ова ода коренима и родољубљу кренула је у све крајеве где живи српски род.
Замирисали су косовски божури. Обрадовале се на небу душе многих, знаних и незнаних а вечних, косовских мученика, којима се смерно, дубокопоштовано и вечно клањамо. Светлост косовска овом песмом озарила је и лица Светог кнеза Лазара и дичних косовских јунака.
Радује се на небу Сима Игуманов који је за добро српског рода подигао своју задужбину, тај узвишени храм Првославља, у коме су стасавале у богословљу и светосављу толике генерације свештеника, школују се и данас и, даће Бог да ће се школовати до краја света. Из ње је изнедрена и ова узвишена песма, која је више од песме о Косову и Метохији, која је њена заветна химна, уз коју се усправно и поносно стоји. Даће Бог да она дође до срца сваког Србина, ма где на земаљском шару живео.
Ова песма нас подсећа, јер смо склони забораву, да су Косово и Метохија највећа српска светиња, да су то наши Термопили. На Косову Срби су се упутили пут неба. На Косову небеска светлост озарила је кнеза Лазара и увенчала га непропадљивим венцем мученика.
Са Косова и Метохије зраче духовношћу и вечном лепотом највеће српске светиње. За ово свето тло пролило се највише српске крви, за Косово и на Косову Срби су највише и најдуже патили и страдали. Ова света земља је источник наше епске поезије, од Немањића до Даринке Јеврић.
Драги Страхиња, хвала за ову узвишену песму, за ову оду мучеништва, за ову заветну химну нашег постојања, хвала призренским богословцима!
У ропству, старозаветни Јевреји су седели и плакали на рекама вавилонским: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“ (пс.137.5). Данас, свако ко је „Србин и српскога рода“ треба, дубином своје душе да пева: „Ако те зборавим Косово, ако те издам, Метохијо, нека ми се заметне траг у заборав!“
Драги призренски богословци, ви сте душа и понос нашег српског рода! И ми на земљи, и сви наши мученици на небу, чују и певају вашу узвишену песму.
„Ћутим, вјековима ћутим Твоје име“ – певала је велика Даринка Јеврић у „Дечанским звонима“.
Нека дечанска звона никад не заћуте!