Срео сам оца Јустина први пут као студент Богословског факултета 1959. године, не у манастиру Ћелијама, него на Новом гробљу у Београду, и од тог првог сусрета просто се уписао у моје срце, да не кажем, неизбрисивим словима.
Било је то вријеме веома тегобно за Цркву, вријеме великих распећа, посебно тешко за нас младе људе у једном атеистичком, комунистичком систему, у тренутку нашег личног сазријевања, трагања за Богом, за душом, за Црквом, за смислом. И у том тренутку, чини ми се, сам Господ нам га је послао, једном броју нас студената, да га видимо.
Чули смо о њему раније, чули смо о томе шта се с њим догађало, како је прогнан са Богословског факултета, како је био у затвору, како се потуцао и на крају савио своје гнијездо у манастиру Ћелије, благодарећи тадашњем Епископу шабачко-ваљевском Симеону и мати Сари, која је била настојатељица манастира Ћелије, али, ето, нијесмо имали прилике да га видимо.
Иако професор нашег факултета, он је био прогнан 1944/45. године и у таквом стању смо се затекли. То је била незаборавна сахрана једне благочестиве дворске даме, памтим јој име, Анка Барловић, која је била познаница и пријатељица оца Јустина из круга у којем се кретао између два рата – круга угледних личности у Београду.
У том кругу био је један добар дио познатих Руса, међу којима и потоњи професор Кипријан Керн. Био је ту и Георгије Флоровски, били су и Зернови – Николај и Софија – и други. Наравно, пошто је био наставник у Карловачкој богословији, био је у непосредном контакту са знаменитим митрополитом Антонијем Храповицким, првим предсједником Синода Заграничне руске цркве, као и са другим значајним људима тог времена.
Међу њима је, очевидно, била и Анка Барловић, и то је оно што га је подстакло да дође на њену сахрану. Сјећам се те сахране и сјећам се и данас његове потресне бесједе.
Прије свега, сјећам се како га је један свештеник забринуто питао шта ће ту сада бити и шта ће говорити отац Јустин, јер су се сви једноставно бојали његовог присуства. Питао га је: „Оче Јустине, колико ће трајати ваша бесједа?“
А он је одговорио:
„Одлично. Кад говорим о вјечности, заборавим на вријеме.“
Пресјекао га је и прекинуо сваку даљу причу. Није, наравно, одужио своју бесједу, али је оно што је рекао било потресно.
Тај први утисак о њему, већ сиједом човјеку који је тада имао шездесет и неку годину, остао ми је дубоко урезан. Поздрављао се са сестром Анком и преко ње поручивао небеској Србији да каже како је распет Свети Сава на свом београдском универзитету на Теразијама, како је његов народ кренуо беспућем.
Док је то говорио, сагињао се до земље, а сузе су текле из његових очију као два извора. Сви смо били просто скамењени његовим ликом и наступом.
Завршила се његова бесједа, завршила се сахрана. Не сјећам се да ли сам тада уопште могао да узмем благослов од њега, али се сјећам да је ту био садашњи владика Лаврентије. Он се усудио да га испрати, и то је био повод да му забране да добије пасош када је требало да иде у Грчку на постдипломске студије. Тако је изгубио то право, па ми и данас приговара. Каже: „Видиш, ти оде да студираш у Грчкој, а мене не дадоше због оца Јустина.“
То је био тај први сусрет и нешто што нас је касније подстакло. Потом је у монаштво ступио садашњи владика Атанасије, па смо били у Ћелијама. Он је завршио војску, а онда смо из Ћелија пјешке ишли у манастир Пустињу. Ту је већ услиједио непосреднији сусрет.
Сјећам се како смо ишли преко Лелића и спуштали се према Пустињи, тамо доље, не знам да ли се тај крај зове Поћута или некако другачије. А он иде – старац, али иде као огањ. Тако је био брз. Такав је, уосталом, остао све до свога упокојења.
Кад већ то помињем, да наведем једну епизоду приликом посјете оцу Јустину једног броја београдских књижевника, међу којима је био и Матија Бећковић, наш познати пјесник и академик, који га је тада први пут видио. Био је, ваљда, ту и Стева Раичковић, а не знам ко још.
Матија је желио да види оца Јустина, али му је мати Гликерија поручила да је болестан и да никога не прима. То је већ била 1978. година, можда годину дана прије његовог упокојења. Ипак, отац Јустин је рекао да они дођу.
И сада, како прича Матија, стоје они у дворишту и очекују – а Матија то умије да представи драматично – да ће изнијети неког старца на носилима. А он, каже, као кад се упали ватра на стрњици, силази одозго од конака и поздравља:
„Помаже Бог, браћо.“
„Ми га гледамо и мислимо: какав је то болесник? Ми смо били болесници, а не он“, причао је Матија.
Такав је био отац Јустин – сав богоусмјерен, испуњен молитвом, сабран у молитви и богоживљењу. Био је добар слушалац. Увијек је био спреман да слуша, не само да он говори, него и да му испричаш гдје си био, шта си видио у Светој Гори и слично.
Сјећам се да сам послије тог монашења оца Атанасија, током Великог поста 1960. године, био код њега са једним правником, Радмилом Крстићем. У то вријеме дошао је и покојни Димитрије Богдановић, његов рођак, који се спремао да постане монах. У Ћелијама му је већ била сашивена мантија, али су се касније појавила нека искушења, па није постао монах него се оженио, и то прилично несрећно. Но, ово је било прије тога.
Питам ја оца Јустина за једно мјесто из Јеванђеља, гдје ученици говоре Господу: „Ови не спадају у Твоје ученике, а иду за нама“, а Господ одговара: „Ко није против вас, са Мном је.“
Питао сам га како је могуће да не припадају ученицима, односно Цркви Божијој, а да су ипак уз Њега. Отац Јустин ми тада није дао одговор на то питање. Онда је покојни Димитрије почео, као интелектуалац, да даје нека своја објашњења која, морам признати, мене нијесу задовољила. Али отац Јустин је остао ћутљив. Оћутао је одговор на то питање.
Јесте то деликатно питање. Наравно, нема спасења без Цркве и без оних који су у Цркви, али шта је са онима који иду за Њим, а нијесу од Његових? И данас чекам тај одговор. Можда ће нам га авва јавити са небеса.
То су неки детаљи из контаката с њим, који свједоче о његовој мудрости и отворености за Тајну. Пред њим је вјечито била Тајна – света тајна васионе, света тајна Божија, света тајна Цркве Божије.
Када тумачи откривене истине Божије, увијек их тумачи у оквиру те велике Свете Тајне пред којом стоји и коју открива и у најмањем и у највећем од Божијих створења – почевши од цвијета, дјетета, дјечјег ока или ока јагњета, па све до сазвјежђа и свих свјетова, како је волио да каже.
С једне стране, он је, наравно, човјек богослужења и молитве. Одатле црпи своју снагу, а то се нарочито види у његовом трећем тому Догматике, који је сав заснован на богослужењу и богослужбеним текстовима.
Кажем ја њему:
„Авво, чини ми се да вам је од ова три тома Догматике овај трећи ипак најбољи.“
„Је ли?“, каже он. „Тако ти мислиш?“
„Па јесте“, рекох, „тако мислим.“
А видим да му је мило. Ипак је и сам знао да је то плод његовог животног искуства. Ту књигу је писао већ у позним годинама, тај трећи том. И много је таквих детаља, много сусрета, и преко његових списа, наравно, читаних и ишчитаваних, али и кроз тај дар Божији да се у оним дивљим, обезбоженим временима сретнемо са једним таквим Божијим човјеком.
Како је говорио Теофило Антиохијски: „Покажи ми твога човјека да ти покажем мога Бога.“
Дакле, човјек је најчудесније свједочанство и свједок Божијег постојања, али када је прави човјек.
Зашто пјевамо о Светом Николају да је он правило вјере и образ кротости? Управо зато што се преко њега и у њему открива и јавља тајна оваплоћеног Господа.
Тако је и наш отац Јустин био живо, ходеће Јеванђеље. Он је тако волио да говори за Светог владику Николаја или за неког другог светитеља, али сада, послије његовог упокојења и прослављења у Цркви, можемо мирне душе да кажемо да је и он био и остао живо, ходеће Јеванђеље.
И ово што смо се оволико сабрали у његовом Врању данас управо показује да тај његов миомир, тај његов духовни мирис и привлачност његове личности не престају. Они остају, као што је то било и са другим светим Божијим људима.
Они су често присутнији у историји, у Цркви и у људском памћењу послије свога упокојења него за вријеме свога земаљског живота.
Сећање на преподобног Јустина ћелијског, блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија.