Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са Ренатом Сенић, мастером клиничке психологије. Разговор је приредила Марија Веселиновић, сарадница портала „Кинонија“.
- Данас се психијатријске дијагнозе све чешће користе као коначне одреднице нечијег идентитета, а не као покушај разумевања човекове патње. Да ли смо, као друштво, почели да губимо способност да човека посматрамо као тајну, као биће дубље од симптома?
Дијагноза као идентитет последица је све слабије толеранције на неизвесност и једне опште апатије. Некоме је тешко и уместо да се позабави узроцима своје патње, жели брзо објашњење које ће му дати осећај сигурности. Када себи каже „имам АДХД“, „имам фобију“, „имам гранични поремећај“, често има утисак да је себи нешто објаснио. У стварности, тек је дао име нечему што остаје неразумљено.
То су феноменолошки описи. Они говоре како нешто изгледа, али не и зашто постоји. Симптом је често аларм. Несвесни део личности покушава да нам каже да нешто у нашем животу, односима или унутрашњем свету тражи пажњу. Питање које нас занима у терапији гласи: зашто се баш овај симптом појавио, зашто баш сада и чему служи у психичком животу особе? То је слично човеку који каже да има чир на желуцу и очекује да се свет прилагоди томе да га нико више не узнемири. Много корисније питање гласи: како да научи да се носи са стресом, какве навике треба да промени, шта може да уради за себе и како да преузме одговорност за своје стање. У својој пракси не дајем дијагнозе. Сматрам да оне често постану дистракција. Човек остаје исти човек пре него што чује дијагнозу и након што је чује. Разлика је у томе што дијагноза лако постане штака. Људи се некада толико вежу за своје обрасце да их почињу доживљавати као личност и тешко их пуштају. Тада се бавимо управо тим питањем. Шта особа чува, чега се одриче и шта добија остајући иста?
Дијагноза не сме постати идентитет. Када се то деси, добијамо још један проблем који терапија мора да решава.
- Мишљења сам да савремени човек више не тражи дубљи смисао, већ само инстант решење. Не пита „зашто?“, већ „која је моја дијагноза?“, као да мисли да је без дијагнозе „ништа“ и да је лакше прихватити да га нешто дефинише. Да ли је потреба за етикетом постала нови облик егзистенцијалне сигурности, покушај да се избегне сусрет са сопственом празнином, кривицом, страхом и слободом?
Делимично јесте. Етикета уме да донесе краткотрајно олакшање јер смањује осећај неизвесности. Људи тешко подносе непознато. Лакше је рећи „такав сам“ него запитати се шта у мени тражи промену, шта ме плаши и због чега избегавам одређене делове себе.
Живимо у времену брзих одговора. Све треба да буде одмах, јасно и једноставно. Психички живот човека није једноставан. У нама постоје контрадикторности, сукоби, амбиваленције, различите потребе које нису лако помирљиве. Психолошка етикета често делује као пречица која обећава ред тамо где човек осећа унутрашњи хаос.
Људи данас много чешће траже оправдање него разумевање. Разумевање тражи напор, самопосматрање и спремност да се човек сусретне са деловима себе који нису пријатни. То није лак процес. Лакше је поверовати да нас једна реч објашњава.
А човек је увек више од дијагнозе. Човек је његова историја, односи, губици, жеље, одбране, страхови, капацитет за љубав и начин на који покушава да преживи сопствени живот.
- У психоаналитичком смислу, човек често гради „лажно ја“ како би преживео захтеве средине. Имамо утисак да данас и читаве генерације живе под притиском да непрестано буду функционалне, продуктивне и емоционално „регулисане“. Да ли је савремена култура менталног здравља понекад постала суптилан механизам дисциплиновања личности, а мање простор истинског сусрета са собом?
Код многих људи данас видимо присуство маске, посебно на друштвеним мрежама. Свако има неку верзију себе коју приказује свету. Важно је, ипак, разликовати то од онога што је Доналд Винникот називао лажним селфом. Право лажно ја може да обузме целу личност до те мере да је тешко доћи до рањивог, аутентичног дела особе.
То је често прича о нарцизму. Мало ја је крхко, зависно, рањиво и пуно потреба. Лажно ја делује моћно, гламурозно, паметно и недодирљиво. Проблем је што је таква слика често саткана од фантазија. Људи живе у представама о себи које одржавају по цену велике унутрашње исцрпљености.
Савремена култура додатно појачава тај притисак. Поруке које добијамо гласе: брже, боље, јаче, можеш све ако се довољно потрудиш. То звучи мотивишуће, али често ствара дубоко незадовољство. Не можемо сви све, ма колико се трудили. Човек на том путу може да се сломи, отуђи од себе, постане депресиван или хронично незадовољан.
Друштвене мреже додатно компликују ствари. Тамо гледамо фрагменте живота и упоређујемо их са својом целином. Неко приказује успех, срећу, рањивост или савршену обичност. Све је то кадар, тренутак, пажљиво одабран део стварности. Многи почињу да се пореде са идеалима који често ни не постоје.
У психоаналитичком смислу, Ото Кернберг нарцизам описује као стање у којем се реално ја стопило са идеалним ја и идеализованим објектом. Човек себе доживљава као сопствени идеал и постаје публика сопственој слици. То делује грандиозно споља, али је веома усамљено место. Тамо има мало простора за другог човека.
Ментално здравље не би требало да значи сталну функционалност и савршенство. Подразумева способност да поднесемо фрустрацију, ограничења, неуспех и сопствену рањивост без распада. Подразумева контакт са реалношћу, а не сталну потребу да будемо импресивни.
- Последњих година све чешће чујемо речи попут „нарцизам“, „траума“, „токсичност“, и делује као да су ти појмови постали оружје у свакодневном говору. Да ли смо почели да психолошким језиком оправдавамо недостатак љубави, стрпљења и одговорности за другог човека?
Речи попут нарцизам, траума и токсичност постале су флоскуле. Као стручњаци можемо едуковати јавност шта ти појмови значе, али добар део шире јавности не тражи стварно разумевање. Тражи оправдање.
Често чујемо: „То нисам ја, то је моја траума“, „Он је нарцис, откачи га“, „Нећу толерисати токсично понашање“. Психолошки језик почео је да се користи као брз суд о другима, а много ређе као алат за разумевање себе.
Наравно да постоје трауматска искуства, нарцистичне организације личности и деструктивни односи. Проблем настаје када се озбиљни стручни појмови претворе у етикете које затварају разговор. Човек више не покушава да разуме шта се десило, него добије готову пресуду.
Истовремено, веома ретко постављамо питање себи. Јесам ли ја некада тежак? Јесам ли некада груб? Јесам ли некада себичан? Јесам ли некада повредио другог човека? Психолошки речник лако постане средство којим објашњавамо зашто други нису довољно добри за нас.
Такав начин мишљења човека удаљава од њега самог. Уместо да нова сазнања повећају флексибилност мишљења, она га често учине ригиднијим. Здрав човек има капацитет да промени мишљење када види да није у праву. Та ментална флексибилност веома је важан показатељ психичког здравља.
- Многи аналитичари говоре о томе да је човеков најдубљи страх заправо страх од односа, од истинског виђења и бивања виђеним. Живимо у технолошком времену које омогућава повезаност, а истовремено смо у дубоким унутрашњим изолацијама. Да ли је савремени човек постао неспособан за блискост јер је изгубио капацитет да поднесе сопствену рањивост?
Можда је страх од односа један од најдубљих страхова, мада постоје и многи други дубоки страхови. Истовремено, жеља за односом једна је од највећих људских потреба. Ми смо социјална бића. Други људи су нам неопходни.
Савремени човек много говори о аутономији, али дубоко пати због усамљености. Занимљиво је да никада нисмо били повезанији, а истовремено усамљенији. Шери Теркл је у књизи Сами заједно писала о илузији повезаности у дигиталном свету. Људи стално комуницирају, а ретко се стварно срећу.
Данас се многи поверавају ЦхатГПТ-ју уместо пријатељима. Стиде се, плаше се осуде или имају утисак да никога истински не занимају. Људи све мање деле своја искуства и због тога почињу да верују да пролазе кроз нешто страшно и јединствено. А многа искуства су дубоко људска и много чешћа него што мислимо. Када би их поделили са неким, многима би одмах било лакше. Сваком човеку потребно је неко своје „село“. Круг људи, осећај припадања, заједница. Вапимо за повезаношћу, а истовремено градимо животе који нас од других удаљавају. Терапијски посао зато цвета. Људи чезну да их неко заиста види и чује. Да неко не гледа у телефон док износе своју причу. Наравно, терапија је много више од тога и не желим да је банализујем. Терапија подразумева озбиљан рад, однос и промену. Али говори много о времену у којем живимо чињеница да су људи спремни да плате за искуство пуне пажње.
Питање рањивости је веома важно. Мислим да сви имамо капацитет за рањивост, али многи не желе да дођу у контакт са њом. Дечаке учимо да не плачу, да буду јаки. Девојчицама све чешће шаљемо поруке: „Главу горе“, „Одбаци свакога ко те повреди“, „Немој да се секираш“. То су често нарцистичке поруке које човека удаљавају од контакта са собом. Деца природно јесу рањива. Социјализација део тога потисне, али много тога може да се врати. Не потпуно и не код свих. Ипак, миц по миц, у сигурним односима људи скидају своје маске, фасаде и лажне слике које су изградили за друге. Тада могу да покажу себе.
Треба нам више сигурних простора у којима човек може да буде слаб, збуњен и несавршен, а да због тога не буде понижен.
- Данас се често инсистира на „постављању граница“, „чувању себе“, „заштити од других“, што јесте важно. Где престаје здрава заштита личности, а где почиње култура емоционалног повлачења и избегавања жртве, праштања и односа који траже трпљење? Да ли смо, бранећи психу, почели да губимо способност за заједницу?
Флоскуле попут „постави границе“ и „гледај себе“ још су једна последица нарцистичне културе у којој живимо. Ти појмови су до те мере первертирани да „постави границе“ често звучи као: немој да урадиш ништа што ти се не ради. Отказао си пријатеље у последњем тренутку јер ти више није до дружења? Само напред. „Гледај себе“ често звучи као дозвола за себичност.
Наравно да човек не треба да буде ничији отирач нити да трпи све. Важно је заштитити себе. Проблем настаје када одемо у другу крајност. Ту се поново види прича о црно-белом свету. Или сам жртва или ћу показати другоме колико сам јак. Мало простора остаје за зрелост, преговор, компромис и способност да однос преживи фрустрацију. Сваки однос тражи одређено трпљење. Људи се разочаравају једни у друге. Повреде се. Некада погреше. Блискост подразумева капацитет да се нешто поправи, да се разговара, издржи фрустрација и да човек не побегне чим постане непријатно. Ако од сваког односа одустанемо при првом разочарању, остајемо сами. А човек није направљен за изолацију. Нама су потребни људи. Потребна нам је заједница. Ментално здравље се не развија у вакууму, него међу другима.
- У раним психичким развојима, дете најпре не доживљава свет као целину, већ као расцепљен простор „добрих“ и „лоших“ објеката. Имамо утисак да и савремено друштво функционише по истом принципу, људи се идеализују или поништавају, без простора за сложеност личности. Да ли је култура друштвених мрежа појачала ту колективну неспособност да поднесемо амбивалентност човека?
Црно-бели свет данас је веома присутан. Толико да су неки аутори време у којем живимо почели да називају граничном културом. Основни механизам особа са граничним поремећајем јесте цепање. Свет се дели на потпуно добре и потпуно лоше, без простора да нешто буде истовремено и вредно и фрустрирајуће, и добро и мањкаво. Сличну динамику данас често виђамо и у друштву. Људи се идеализују, па поништавају. Један дан су хероји, други дан предмет јавног линча. Мало је простора за сложеност људске природе.
За амбивалентност је потребно критичко мишљење. Потребна је способност да човек издржи контрадикторности без распада. А утисак је да нам се та способност систематски нарушава са свих страна. Деца све мање читају. Слушају аудио-књиге, саставе им пише ,,chatGPT’’, пажња постаје фрагментисана. Познато је колико читање развија концентрацију, симболизацију, емпатију и менталне функције. Одрасли нису много другачији. Све тежи томе да буде брже, лакше и једноставније. И наравно да живот треба олакшати. Питање је у којим сферама и по коју цену.
Друштвене мреже додатно појачавају тај црно-бели поглед. Оне награђују брзину, сигурност, инстант суд и емоционалну реакцију. Комплексност је спора. Нијанса не прави кликове. Човек који каже „зависи“, „компликовано је“, „има више углова“ делује мање убедљиво од некога ко све зна одмах и о свему има коначан став. А живот је компликован. Људи су компликовани. Ако желимо да нам буде добро, морамо научити да носимо контрадикторности које постоје и у нама и пред нама сваког дана.
Црно-бели свет развојно има своју функцију код мале деце. Помаже основној категоризацији и осећају сигурности. Временом човек развија капацитет да разуме како неко може да га воли и нервира у исто време, како може бити успешан и несигуран, добар и погрешив. Из тога треба да се израсте.
- Психоанализа је одувек знала да човек не обољева само од онога што му се догодило, већ и од онога што никада није добио. Одсуства присуства, нежности, смисла, љубави. Може ли се онда рећи да је једна од највећих болести савременог човека управо духовна напуштеност, осећај да више нигде није истински виђен, прихваћен и вољен, чак ни онда када је непрестано окружен људима?
Мислим да је осећај унутрашње напуштености данас веома присутан. Човек може бити стално међу људима, а дубоко усамљен. Може имати стотине контаката, а никога коме заиста може да каже како му је.
Већ поменута, Шери Теркл је у књизи Сами заједно веома прецизно описала илузију повезаности савременог света. Непрестано смо у контакту, а све мање у односу. Пишемо поруке, шаљемо емотиконе, пратимо једни друге, а ретко седимо заједно и стварно слушамо.
Зато људи данас траже алтернативе. Телефони, површни односи, зависности, везе без обавеза, бескрајно скроловање, коцкање, стална дистракција. Све то некада служи да се човек не сусретне са празнином или могућношћу да буде повређен.
Однос носи ризик. Сваки однос може да повреди. У сваком ћемо се некада разочарати. Али човек без односа тешко може да буде добро. Љубав јесте тешка. Тражи труд, одрицање и свакодневну одлуку да другог човека заиста имамо у виду. Љубав није само емоција. Љубав је капацитет.
Фројд је још 1914. године говорио да човек има две могућности: да воли или да се разболи. Говорио је о томе да је нарцизам опозит љубави. Када човек сву психичку енергију повуче у себе, када нема места за другог, постаје затворен у сопствени свет. То је усамљено место.
Наравно да постоје разлози због којих људи постају затворенији. Рана искуства, лоша средина, агресија, страх од повреде. Ипак, постоје и путеви опоравка. Терапија је један од њих. Добар партнер такође може много да помогне. Људи који су изабрали добре партнере често имају значајно лакши живот. Партнер може унапредити или озбиљно нарушити квалитет живота као мало ко други. Када неко уме истински да воли, однос може да има веома репаративну снагу.
Када говоримо о деци, проблем често није само количина времена коју родитељи проводе са њима. Два квалитетна сата пажње и присутности могу много да значе. Проблем настаје када родитељ ментално није присутан. Када је емоционално одсутан, незаинтересован или стално на телефону. Истраживања све чешће показују да проблем није само што су деца на телефонима, већ што су родитељи на телефонима. То постаје нова форма занемаривања. Деца интернализују оно што добију. Када добијају пажњу, љубав и присуство, граде унутрашњу сигурност. Када добијају одсуство, интернализују празнину.
Тај осећај унутрашњег мртвила и празнине касније може постати веома тврдокоран. Терапија може помоћи, али је то често дуг и захтеван процес.
Родитељи данас имају важан задатак. Да деци објасне да смо сви ограничени, да је труд важан, да се вреднују врлине, поштење и односи са људима. Да је важније бити добар пријатељ него најпопуларнији. Да неуспех припада животу. Да нико није стално успешан. Да вреде и када нису савршени. Јер човеку је на крају потребан однос. Потребни су људи. Потребно му је неко место где може да буде виђен без маске, саслушан без журбе и прихваћен без потребе да буде импресиван.