Време почетка године – Нова година – није свагда и свугде било исто. У различитим календарима и у разним епохама постојала су различита одређења првог дана године. У једном циклусу, као што је година, не постоји једна стабилна тачка почетка и краја. Одређивање тог почетка је било конвенционално, аналогно ономе чему је давана предност: да ли Сунчевој прекретници и којој од две, да ли равнодневици и којој од две, да ли годишњем добу и којем од четири, или касније у хришћанском свету: празнику и којем од многих (углавном Божићу, Пасхи, Благовестима).
Према календару који је био у употреби у време појаве хришћанства (календар Нуме Помпилијуса – римски календар до 44. године пре Христа), Нова година је падала 1. септембра. Почетак Нове године по Јулијанском календару је до 312. године после Христа био 24. септембра, на дан јесење равнодневице, и од те године (312.) пренет је на 23. септембар, односно на дан рођења Октавијана Августа. Од 462. године, Нова година је пренета на 1. септембар – да се почетак године подудара са почетком месеца (индикта). Касније је пренета на 1. јануар, опет на почетак месеца, како би година почињала зимском Сунчевом прекретницом или Божићем.
Црква слави грађанску Нову годину 14/1. јануара, због важности јавног празника, док почетак црквене Нове године слави на дан почетка индикта 14/1. септембра.
Грађанска Нова година поклапа се у црквеном календару са празницима Обрезања Господњег и Светог Василија Великог. Служба Нове године (Начала индикта) преклапа се са службом Св. Симеону Столпнику, и иако је у Типику обележена знаком крста, што значи да припада типу службе средњих празника, којима се не врши бденије, ако падне у недељу, има велико вечерње, са стихирама на 10 и литијом, док се на јутрењу осим васкрсног канона, канона индикта и светога, додаје канон Богородице.
На Литургији блажена гласа уклапају се са тропарима индикта и светога. Тропари после входа – васкрсан, индикта и светога.