ПИШЕ: Протопрезвитер Стивен Фримен
Свети Јован Крститељ је за Христа рекао да Му је „лопата у руци Његовој“ (Лк. 3, 17). То оруђе служи за одвајање пшенице од плеве, односно за раздвајање зрна, које служи за храну, од љуске која се одбацује. У том смислу, оно је оруђе суда. Само присуство Христа, који је Образ по коме смо створени, има такво дејство да се човек све јасније открива као оно што заиста јесте уколико Му се приближава (или, пак, уколико се Христос приближава нама). Постојало је време када једанаесторица ученика нису знала да је Јуда будући издајник. Напротив, толико су му веровали да су му поверили бригу о заједничкој благајни. Христос је, међутим, од почетка знао какав је Јуда, али га је стрпљиво подносио све док се није открио као издајник.
На сличан начин, чини ми се, постоје назнаке да је Христос и остале ученике видео онаквима какви ће тек постати. Симон је добио име „Петар“ много пре него што је показао било шта што би подсећало на чврстину стене. Био је нагле нарави, изражавао је своје мишљење без устезања и више пута покушавао да исправи самога Христа. У таквом понашању нема ничег што би личило на стену. Ипак, верујем да је Петар у Христовом присуству осећао како се у њему самом буди та стена. У Његовом присуству, они који нису могли да ходају осећали су како се у њиховим удовима буди снага, као што су и очи слепих чезнуле за светлошћу вида. Неверујући су откривали у себи способност да верују, за коју су мислили да је немогућа. Христово присуство открива оно што заиста јесмо.
То што су ветрови и море слушали Христов глас није било противно њиховој природи – напротив, било је то испуњење њихове природе – јер су после толико времена поново чули глас Адама (сада Другог, а не Првог) који им заповеда. Они су уздисали и мучили се кроз векове, ишчекујући славну слободу послушности. На Христов глас, ветрови и море постали су оно што су одувек били позвани да буду.
Немам речи мудрости за оне који се на неки начин откривају као „изгубљени“, за оне код којих се чини да Христово присуство само разоткрива њихову отуђеност од Бога. По мом искуству, то ипак није честа појава. Добро, ма колико изгледало крхко, у стварности је веома снажно и често односи победу. Оно што се отуђило од Бога нема благодати која би га одржавала. Ништа га не оживотворава, ништа му не даје силу. Ипак, постоји извесна онтолошка ентропија која се с времена на време јавља – извесно „падање“ у ништавило. Пред тим призором сећам се Христовог силаска у најдубљи Ад, како би и у најудаљенијим пределима те мрачне ентропије засијала светлост искупљења.
Ниједног дана не усуђујем се да се предуго задржавам на мислима о тој ентропији. Само сећање на њу може постати позив да се човек придружи њеном силазном вртлогу. Христос у Светом писму упозорава да ће „последњи дани“ бити толико тешки да ће само малобројни сачувати веру. Склон сам да помислим да главни узрок томе неће бити бол ни страдање, већ обично очајање. И данас у жалбама многих чујем тај уплашени и уморни глас.
Да ли живимо у „последњим данима“? Током прве седмице Великог поста певамо:
Душо моја, душо моја, устани! Зашто спаваш?
Крај се приближава и смутићеш се.
Прени се, дакле, да би те поштедео Христос Бог,
који је свуда присутан и све испуњава.
Прва седмица Великог поста, Кондак, глас 6
Тај „крај“ који се приближава јесте сам Христос. Последње дане не обележавају сплетке влада и тајних завера. То што зло постаје све очигледније само је споредна последица Христовог приближавања. Људски догађаји ни на који начин не одређују Божије време. Ако непрестано посматрамо такве догађаје, наш поглед је скренут са онога што је суштинско и лако можемо пасти у прелест. Зато су текстови који говоре о таквим темама готово увек праћени опоменом да се бринемо о својој души.
Последњу посланицу Свети апостол Павле написао је Филипљанима из тамнице. Надао се да ће бити ослобођен, али није знао какав га исход очекује (као што знамо, био је погубљен; уп. Фил. 1, 20). Занимљиво је да се управо ова посланица назива његовом „посланицом радости“. Како се крај приближава, тако светлост његове душе постаје све већа. Зато нам упућује следећи савет: „Уосталом, браћо, што год је истинито, што год је часно, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било шта што је за похвалу — о томе мислите.“ (Фил. 4, 8)
Ова апостолска опомена далеко је више од позива да мислимо на оно што је пријатно. У духовном животу Светог апостола Павла нема ничег наивног. Ово је усмерење срца, конкретно упутство које нам помаже да се припремимо за крај. Они који непрестано размишљају о ругоби света, о гласинама о страшним догађајима и злим намерама, у ствари спавају. То је сан који нас успављује у очајање, способно да нашу веру разбије о хриди на начин који не можемо ни да замислимо.
У људском срцу води се велика духовна борба. То је борба истинитог, часног, праведног, чистог, љубазног, онога што је на добру гласу, врлине и свега што је достојно похвале – свега што истински постоји и што се одржава Божијом руком – против лажи, страхова, умишљених опасности, ружног и мрачног, који у крајњем исходу немају никакву стварну суштину и ишчезнуће као ветар. То је истинска борба нашег времена. Управо су то „духови злобе у поднебесју“ о којима Свети апостол Павле говори у Посланици Ефесцима (Еф. 6).
Није без разлога Свети Серафим Саровски говорио: „Стекни дух смирења и хиљаде око тебе ће се спасти.“ У великој мери заменили смо истинску духовну борбу срца идеолошким сукобима нашег доба. Тако смо сами себе свели на исти ниво на коме се воде све секуларне расправе и деловања. Политичка искушења су свуда око нас зато што и даље живимо у прелести да се у том процесу ствара нешто од трајне и истинске вредности. Та прелест се састоји у уверењу да ће, ако су наши циљеви племенити и правилно формулисани, и резултат нужно бити племенит и исправан. Међутим, Свети апостол Павле упозорава: „Јер Царство Божије није у речи него у сили“ (1. Кор. 4, 20). Та сила, на коју јасно указује и Свети Серафим, није у нашим расправама и аргументима, већ у тихој победи која се задобија сједињењем са Христом који обитава у нама.
То је иста она сила која је васкрсла Христа из мртвих.
„Ако ли Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих обитава у вама, Онај који је васкрсао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна тела Духом својим који обитава у вама.“ (Рим. 8, 11)
То је живот који спасава хиљаде људи око нас. Примећујем да сваки пут када пишем у овом духу наилазим на отпор оних који ме оптужују за „квијетизам“, што је прилично необична замерка када долази од православних. „Исихазам“ је грчки облик исте речи и у Православној цркви се сматра самим срцем вере – како у учењу, тако и у животу. Историја квијетизма на Западу није исто што и историја исихазма на Истоку. Ипак, изгледа да је то лака мета за критику. Проблем је у томе што сувише верујемо својој политици.
Ево речи о којој вреди дубоко размислити. Потиче од Александра Каломироса, аутора чувеног текста „Река огњена“:
Исихазам је најдубље обележје православног живота, знак истинске православности, претпоставка правилног мишљења, исправне вере и славословља, образац вере и Православља. У свим унутрашњим и спољашњим борбама Цркве, на једној страни били су исихасти, а на другој противници исихазма.
Само ткиво јереси јесте антиисихастичко.
Још једном, исихазам се пројављује у пракси, а не у реторици. Верујем да је управо исихазам разделио воде Црвеног мора. Он је учинио да падну зидови Јерихона. Он је васкрсавао мртве и чистио губавце. Демони дрхте пред његовим присуством.
Господ је у Светом храму своме. Нека пред Њим заћути сва земља.