Богослужење које се обавља за оне који одлазе из овог привременог живота од старине се назива „исходним“, или једноставније речено „опелом“. Постоји следећих пет чинова опела упокојених:
Опело над лаиком хришћанином, Опело уснулих на Васкр и током Светле седмице, Опело над упокојеним свештеником, Опело дечије, а у Великом Требнику се налази још и Опело над монахом.
Према првом чину опевају се мирјани узраста од седам година на више, чтечеви, ипођакони и ђакони; према другом чину обавља се опело мирјана у све дане Светле седмице; према трећем чину опевају се свештеници и архијереји, према четвртом чину деца, то јест они који још нису навршили седам година, и према петом чину – монаси, игумани и архимандрити.
Уобичајено је да се опело и погреб служе у трећи дан после смрти. У топлим крајевима, као и за оне који су умрли од заразних болести, допушта се да опело буде обављено и раније, након што се добије уверење о смрти и буде издата одговарајућа потврда од лекара, а у случају изненадне и насилне смрти и од грађанских власти. Црквени Типик забрањује да се опело обавља у први дан Васкрса и Божића. Црквеног погреба се лишавају самоубице, изузев оних који су били у стању умне поремећености, затим они који су умрли од пијанства, или су убијени док су чинили разбојништво. У последње време, по икономији, практикује се опело на кремацији.
Чин опела мирјанина подсећа на јутрење (као и парастос) и састоји се из три дела: Псалам 90: Који живи у помоћи Вишњега и псалам 118: Блажени су непорочни; канон, стихира, блажена, читање Апостола и Јеванђеља и јектенија, и стихира приликом последњег целивања, отпуста и ношења тела до гроба, и литије на њему.
Псалам 90. изражава наду да ће покојник, који је за живота свагда прибегавао Богу, бити примљен под Његово небеско окриље. Псалам 118. показује блаженство оних који су ходили у закону Господњем. Он се дели на три статије. У првој и трећој сваком стиху псалма припева се Алилуја, а у другој Помилуј слугу Твога. После прве и друге статије произносе се мале јектеније за упокојене, а после треће статије певају се непорочни тропари који почињу речима: Сабор светих пронађе извор живота… са припевом: Благословен си, Господе, научи ме наредбама Твојим… За време певања ових тропара јереј обавља кађење читавог храма, а затим следи мала заупокојена јектенија и сједален Упокој, Спасе наш.
Други део опела садржи 50. псалам и канон са припевом Упокој, Господе, душу преминулог слуге Твог (или: слушкиње Твоје). При томе се после треће песме произноси мала заупокојена јектенија (Опет и опет…) и пева се сједален Ваистину је све и сва таштина… После шесте песме такође иде мала заупокојена јектенија, кондак: Са светима упокој… и икос: Једини си Ти, Господе, бесмртан… После девете песме: мала заупокојена јектенија и на свих осам гласова осам самогласних стихира, дело Преподобног Јована Дамаскина. Прва од ових стихира је: Која то сладост живота остаје нетакнута тугом? Оне изображавају брзину којом живот протиче, пропадљивост и ништавност свих земаљских добара. Као супротност пролазном и пропадљивом, у заповестима блаженства са тропарима набрајају се духовна блага и блаженство оних који су та блага стекли. Затим се, после прокимена Блажен је пут којим данас идеш, душо, јер ти је припремљено место покоја, читају Апостол – Посланица Солуњанима, зачало 270 (1. Сол. 4, 13–17) и Јеванђеље по Јовану, зачало 16 (Јн. 5, 25–30), који објављују васкрсење мртвих. После Јеванђеља произноси се сугуба јектенија за упокојене на крају које најстарији свештеник или архијереј говори молитву: Боже духова и свакога тела… Одмах затим настаје „целивање“, или праштање са умрлим, уз певање дирљивих стихира: Приђите, браћо, последњи целив дајмо покојнику. Певању ових стихира придодаје се литија за упокојене, а опело се завршава отпустом са помињањем имена упокојеног. После отпуста говори се и пева Вјечнаја памјат. Ово, према речима Светог Симеона Солунског, означава да су се они који су отишли сјединили са светима и да су удостојени њиховог наслеђа. После тога, сходно упутству Требника, архијереј или јереј (или духовник покојника) чита гласно опроштајну молитву. То је молитва Богу за умрлога, да му Бог опрости вољна и невољна сагрешења, која је учинио у знању и незнању и које је „због слабости природе предао забораву“.
После опела „узевши тело одлазимо гробу“, певајући „Свјатиј Боже“. Покојник се у гроб спушта са лицем према истоку из истог разлога из кога се молимо окренути на исток – у очекивању наступања јутра вечности или другог доласка Христовог. Приликом спуштања тела у гроб опет се савршава заупокојена литија, након чијег отпуста и „вечног спомена“ свештеник узевши лопатом земљу крстолико је баца на тело говорећи: Господња је земља, и што је у њој; васељена, и сви што живе у њој. Ако је над упокојеним за његовог живота било обављено јелеосвећењe, на његово тело се излива освећени јелеј са вином који је преостао од Свете тајне. Тело се такође (прелива уљем из кандила или) посипа пепелом из кадионице, што означава да је на земљи угашен живот који је Богу био угодан као миомирис тамјана.