(Предговор књизи „Света красота“, проф. Хризостома Стамулиса, изд. Хиландар, Света Гора, 2026, Белешка: Предговор је писан пре упокојења проф. Х. Стамулиса).
У издању Свете и Царске Лавре, светогорског Манастира Хиландара, у преводу на српски језик проф. Здравка Пена, на српској теолошкој и, уопште, културној сцени, појављује се једна од упечатљивијих књига савремене догматске теологије, књига „Света красота“, проф. Хризостома Стамулиса. Преводилац се потрудио да текст приопшти српском језику, узимајући у обзир сву сложеност грчког језика, коју аутор користи и у овом, али и у осталим његовим, бројним делима.
Хризостом Стамулис је професор Догматике на Теолошком факултету државног Аристотеловог универзитета у Солуну, на коме је и докторирао. Предаје обавезни предмет: Догматска и символичка теологија, и обавезне, изборне предмете: Филокалијска естетика Православља, Теологија кинематографије, Савремени атеизам, Наука и православна теологија. Своје теолошко образовање, поред Јеладе и Енглеске, стицао је и на Православном богословском факултету у Београду. Ученик је и наследник истакнутог догматичара наше епохе, проф. Никоса Мацукаса. Неопходно је да истакнем и то, да је Стамулис студирао и музику, а од 1991. год., води и мешовити омладински хор и оркестар „Свети Јован Златоусти“, из Солуна. Приликом једног телевизијског наступа, Стамулис ће својом карактеристичном кованицом рећи да му приличи опредељење: „халкидонски дифисит (διφυσίτης χαλκηδόνιος)“, у смислу да од најранијег узраста у себи живи и теолошку, и музичку природу, у једној, јединственој личности!
Започињући овај осврт, потребно је да истакнем да књига „Света красота“, оприсутњује посебно важну, понекад заборављену чињеницу, да је у нашој савремености, православна теологија позвана на дијалог са светом, са уметностима, са другим, т.ј. није природно да се теологија ограничи само на себе у једном херметички затвореном кругу, који ће је претворити у гето, и по речима Мацукаса, од ње направити карикатуру, која ће изазвати укоченост у узајамном упознавању теологије и спољашњих наука. Ово пишем, будући да се, према проф. Панајотису Ифантису, вредност овог дела састоји управо у успешном суочавању са тегобним предусловима, због којих се и рађа ова књига, а који показују патолошке симптоме у црквеном организму. Наиме, у одређеним црквеним круговима неретко се чује да један православни хришћанин не треба да чита други вид литературе, осим теолошке, не треба да слуша другу музику, осим црквене итд., те се следствено, у поједином црквеном окружењу догађа потцењивање лепог, дешава се један неуротичан став многих православних, насупрот самобитних потреба заједнице, став који према Ифантису, понекад поприма облик религиозног мазохизма и анти-заједнице! Одатле, још један предуслов за појаву ове књиге јесте кошмарна подела на теологију и уметност! Немали број људи из Цркве се усправља пред провалијом, која их раздељује од уметности, притом заборављајући да од првих историјских корака Цркве, уметност никада није престала да путује заједно са Црквом, са очигледним отисцима Истине у себи. Коначно, као предуслов за појаву ове књиге показује се и формирање једне клаустрофобичне духовности, једне унутарокренуте теологије, теологије са очима упереним искључиво према прошлости. Читалац ће сагледати да ова књига даје одговоре горепоменутих проблематизовања, и то не на некакав стерилно теоретски начин, већ одговоре из искуства. Књига сија, колико библијском и отачком књижевношћу, толико и световном уметношћу, која риболови по мору својих истина, и како предочава Ифантис, са једне стране успева да одговори на потребе једног документованог догматског истраживања, а са друге стране, даје вредност дијалогу, који се одвија између теолошког искуства и аутентичних израза савремене уметности.
Дакле, књига „Света красота“, проф. Хризостома Стамулиса, осврће се на однос Православља – лепоте; на византијску заоставштину и западну културу; на православни духовни идентитет и одлике Запада. Полемички тон између pro и anti Запада, дозвољава аутору да уђе у коштац са најразличитијим актуелним темама, као на пр., однос Православља према профаној култури, однос између одређене тренутне динамичности и трајности Предања, однос између Цркве и света. Кроз садржај књиге, на постављена питања и дилеме, Стамулис даје патристички утемељене одговоре, но и одговоре, који потичу из његовог опита естетике. Аутор говори о естетици утеловљеног Логоса, али не као о етичко-сентименталној чињеници, већ као о парадоксу, будући да, између осталог, парадокс јесте одлика православне светости, која је сагласно садржају књиге, увек отворена за изненађење. Као што истиче сам Стамулис, он не пише нешто ново, већ садржај његове написане речи темељи на отачком Предању.
Рекли бисмо да „Света красота“ у себи утеловљује потрагу и живо искуство красоте, који представљају једну ванвремену чежњу људског бића. Књига је састављена из три поглавља. У првом делу, Стамулис се осврће на ставове Косте Зурариса, који очигледно одбацује естетику ван граница источног предања. За Зурариса не постоји ништа друго осим филокалије! Према Стамулису прошло је време писаца, који сами себе представљају као свезнање, па због тога, креативно је да се отвори простор за дијалог између теологије, културе и науке, посебно када је реч о темама, које се не дотичу догме и хришћанског морала. Зато ће Стамулис да нагласи да је подела на Исток и Запад идеолошка, и да такав приступ води у отуђење и нихилизам. Са једним сасвим другачијим читањем нобеловца Јоргоса Сефериса (на коме Зурарис жели да поткрепи своје ставове), аутор ће показати филокалију и естетику тесно повезаним у начину живота источног Хришћанства. Стамулис интерпретира искуства православне духовности кроз призму естетике и противи се формулама које негирају другост. Према проф. Јоанису Курембелесу, управо због тога Стамулис одабира „Дневник“ протопрезвитера Александра Шмемана, како би показао разлику између бирократске теологије и живе теологије подвижнички настројеног човека. Одабира Шмемана како би показао да перспектива „или-или“: или тело или дух, или аскетика или естетика итд., у историји је доводила до јереси као на пр., богумилство и друге, које максимализују своје елементе, увек на штету јединства. Шмеман је на Западу живео истину Православља и сам се показује као носилац црквеног искуства, које не може да замисли чула изван црквеног живота. Овде ћемо да парафразирамо Стамулиса, који каже да би хришћански аскетизам заиста био хришћански, а не идеолошка карикатура, дужан је да буде „естетски“ аскетизам, и позива да оваква терминологија не треба да изгледа застрашујућа, будући да и хришћански мистицизам треба да буде „естетски“. И аскета, и мистичар, имају исту Цркву, а не неке различите цркве. Следствено, ни теологија, која настоји на лепоти света, нити било шта друго, што се односи на целину, не треба да буде изгубљено! Криза Православља се понекад састоји у порицању креативно новог, у осећању промене као атак на његов идентитет, па, одатле, зар не, и већа уплашеност од палог света, него ли од падова Православља! Зато, Стамулис завршава прво поглавље Мацукасовим ставовима за потребом одсуства теолошке искључивости, за потребом постојања једног уједињујућег погледа, т.ј. за потребом да се теологизује на један холистички начин, будући да се у срцу теологије среће само јединство и расуђивање, а не расцепљење!
Врхунац лепоте се сагледава унутар патристичке теологије, но и у литератури, омогућујући им тако добру прилику за њихов међусобни сусрет. Имена аутора у другом поглављу су толико разнолика, тако да та интертекстуалност функционише као један књижевни процес, који открива дубину разумевања постојања, која, поред теологије, може бити достигнута и од великих умова у уметности. Зато се у овом поглављу Стамулис задубљује у онтологију отачке филокалије и естетике, који се осврћу на лепо и добро, који делују у правцу чувања и неговања јединства човека са Богом. Свети Дионисије Ареопагит, пословично истиче: „добро је оно што учествује у лепоти…“! За једног озбиљног догматичара, отачко сведочанство увек је обавезно! Очигледно, прва важна станица је свети Дионисије Ареопагит. За овог светитеља, лепота није атрибут, већ Личност. Бог је леп, следствено томе је и љубав. Приликом путовања кроз надахнуте отачке текстове, Стамулис предочава веродостојна учења светог Григорија Паламе, светог Јована Дамаскина и светог Максима Исповедника, у којима се они интересују, не за расцепканог, већ за целог човека, за душу и тело, за целокупно људско биће, интересују се не за убијање чула, већ за њихово преображавање. Православље има улогу сабирања разбацаног у Саборност Тела Христовог, Цркву! Његов крајњи циљ је заједничарење са Најлепшим међу синовима људским (Пс. 44. 2)! Осврћући се на учење светог Кирила Александријског, Стамулис предочава да губљење лепоте, јесте првенствено губљење заједничарења са Светим Духом, немоћ за заједничарењем са Тројичним Богом. Зато у овом поглављу, поред отачког Предања, Стамулис се осврће и на Достојевског, и у контексту горереченог да је лепота Личност, осврће се на познату реченицу Достојевског: „Лепота ће спасити свет“; али и на друга значајна имена, на пр., на Томаса Елиота, који почиње са стихом: „У мом почетку је мој крај“, а завршава са: „У мом крају је мој почетак“! Сагласно Стамулису, у православном Предању, теологија је уметност искуства, уметност показивања лепог, које происходи од Небеса; уметност није пород пада, па одатле, у зависности од квалитета, правца и степена подвига, она може да делује у смеру сачувања човекове целовитости. Смрт не може да поништи естетску истину, будући да, реално смрт не постоји! Христос је победио смрт, зато није могуће другачије да се објасни прогледавање слепих, очишћење губавих, чудотворно присуство светих моштију. Због тога, предмет интереса, главна чежња, није просто неко апстрактно јединство, већ јединство у Христу!
У трећем делу, осврћући се на учење преподобног Софронија (Сахарова), али и на стваралаштво Н. Г. Пендзикиса, Стамулис предочава да је филокалијска естетика теологија лепоте, истичући да истинска уметност узноси ка Саздатељу, Који све сједињује. Ова књига говори о лепоти Бога, о лепоти Православља. Аутор пише о интегрисању аутентичних уметничких креација човековог духа у нашу теолошку визију о животу и свету, да би на тај начин, светост постала човеку упечатљивија, привлачнија, интересантнија од греха. Будући да се не плаши биполаризма Исток – Запад, продужава са паралелним ишчитавањем мистичног теолога 20. века, преподобног Порфирија Кавсокаливита и естетске теорије Теодора Адорноа, сагласно с тиме да апофатизам није противречност катафатизму. У овом делу, Стамулис се осврће и на савремену православну теологију, која се одликује фрагментацијом и једностраношћу. Рекли смо, за њега је естетика утеловљеног Логоса парадокс, а не фрагменат, па одатле, према Јоанису Курембелесу, Стамулис се не врти наоколо како би продао парадокс овде или тамо, већ сагласно Стамулису: и овде и тамо! У Стамулисовом делу нема трагова апологетике, што, понекад представља одлику појединих догматичара, већ он настоји да нијансе Православља сједини у један заједнички именитељ икуменске природе Бога. Његово дело није догматски сувопаран и безосећајан глас. Његово дело је отворено према свима.
У додатку књиге са насловом „Светитељи и песници, вероватно“, наслов који је позајмљен од позоришног дела „Наш мали град“, писца Торнтона Вајдлера, Стамулис се обраћа читаоцима кроз призму учења светог Кирила Александријског, подсећајући их на заборављену реч: изненађење; подсећајући их на мале ствари у животу, чија пуноћа осећања и живљења води до опита „филокалијске естетике“. Следствено, реч је о књизи у којој заједно путују светитељи и песници, откривајући везу истинске светости са истинском поезијом, са циљем да се артикулише израз „филокалијска естетика“. Књига „Света красота“, води ка поимању да је лепота нераздељива од светости! Песник Киријакос Харалампидис ће рећи да садржај споменуте књиге у себи носи иницијативу и представља скандал за формалну теолошку мисао и намргођени естетски догматизам. У овој књизи, Стамулис документовано венчава филокалију и естетику, омогућујући сусрете са светитељима и уметницима, који су у својим животима утеловили и својим делима објавили проницање филокалије и естетике.
У једном његовом тексту „Уметност теологије и теологија уметности“, Стамулис поставља питање: – Шта је уметност? Одмах одговара да је уметност повезаност са лепим на нивоу сазданог, да је са-саздање (συνδημιουργία) Творцу; рекли бисмо, сагласно исказу Апостола Павла: да будемо сарадници Божији. Аутентична уметност ништа не саздаје без разлога и не делује без смисла. Теологија као уметност слови о личносном заједничарењу човека са Богом и са ближњим, иконизујући заједницу личности Свете Тројице. Стамулис ће се осврнути и на Филипа Шерарда, који истиче да уметник, као икона и подобије постојаног Уметника Господа, живи енергије Божије, живи Откровење, просветљава и преображава свет, који га окружује, његовим начином живота и саздавањем.
Не мали период, православна теологија је деловала одсечена од лепог и све што оно уводи у постојање. Ова књига изнова сједињује теологију и уметност, како би показала православну теологију лепог.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“