Ко је Бог наш? Да ли нам се јавља? Како нам се јавља? Због чега нам се не јавља? Како говоре о Њему они који су Га упознали?
Наравно да не можемо до краја одговорити на сва ова питања, нарочито не у овој форми. Увек сматрам да се о свакој теми у живом разговору може разјаснити више, но ова писања и не служе томе да дају готов производ, већ више да буду алат којим ће се, можда, надамо се, распламсати интересовања и отворити нова размишљања. Ипак, може се и мора ступити на тле богопознања које је у најблискијој свези са познањем нас самих, онаквих какви бисмо требали да будемо.
Будући да Бога нико никада није видео (Јн 1,18), Он долази међу људе и открива се кроз друго лице Свете Тројице, Бога Сина, Господа Исуса Христа. Након што се Христос јавља својим ученицима и свему свету, Света Тројица наставља да се јавља сваком човеку на најпогоднији начин. Како је човек створен по лику Божјем, можемо рећи и да је икона Божја. Дакле, могли бисмо у човеку, сваком човеку који није упрљао лик Божји у себи, упрљао страстима, гресима, слабостима, могли бисмо срести Бога. Срећемо га на Литургији, у Светом Причешћу, у заједници, где год су два или три сабрана у име Његово (Мт 18,20).
Због чега нам се некада не јавља и не одговара на наше молбе? Одговара Он много боље него што ми умемо да тражимо. Ипак, иако тражи од нас љубав, оданост, милосрђе, веру, он нас не условљана, већ даје најдрагоценији дар ˗ слободу. Слобода је посебна тема. Тако, не треба заборавити да је Он, наш Творац, пре свега и свих слободан, да је Он љубав, да је Он ван времена и простора, те да, како нас Он не условљава и не укида нам слободу, морамо разумети да не смемо ни помислити да укидамо ми Његову. Идеје као, „дај ми Боже то и то, а ја ћу урадити…” или „ако ми сада не учиниш, ја ћу…” и остало, нису ништа друго до апсолутно неразумевање слободе и љубави, неразумевање Бога. Не можемо ми укидати Његову слободу по угледу на Христову молитву, да Га мимоиђе чаша страдања, али опет „не како ја, него како ти“ (Мт 26,39.). Таквим путем се Бог не среће. Такав пут не води га Богу, него од Бога.
Коначно, шта је заједнично онима који су Га срели, дивним у Господу светима? Заједничко је разумевање Бога, заједничка љубав према Богу и ближњем, заједнички венац страдања за Христа, заједнички речник, ма у ком веку да су живели и заједничко искуство цркве. Покушавајући да одгонетну питање ко је наш Бог, Свети оци су се ухватили у коштац са многобројним питањима, јересима, недоумицама и бригама кроз векове. Користећи сваку доступну дисциплину, црпели су основ из Христове речи, из Светог јеванђеља и давали појашњења о својствима, узроку и начину постојања Бога. Бога који је Света Тројица, који има три личности, али једну суштину, један Бог. Овде нећемо говорити о узрочности и тријадолошким темама које би свакако биле интересантне, већ ћемо се осврнути на термине апофатичког и катафатичког богословља. Систем апофатичког богословља (оно што није) и катафатичког (оно што јесте), је покушај да се дефинишу истине које не знамо у потпуности, па их морамо дефинисати само на основу онога у шта смо сигурни. На пример, овај сто није столица и овај сто јесте од дрвета. Ови термини се везују за периоде Светог Максима Исповедника и Светог Јована Дамаскина, када, највероватније, добијају хришћанску употребу.
Свети Дионисије Ареопагит одлази много даље и користећи овај метод, говори о томе шта јесте Бог (на изворима речи Господа Исуса Христа) и томе што није. Тако о Богу могу говорити и знање и незнање. Међутим, ту можемо доћи на клизав терен нашег знања. Док су католици своје учење базирали углавном на негативном принципу, православни су се посветили разумевању знања, вере и љубави. Одговарајући на питање да ли су ове три категорије (знање, вера и љубав), исте, различите и колико се преплићу, долазе до закључка да свако наше људско знање, увек има пропратно поређење са искуством које смо стекли. Говорећи о браон дрвеном столу, имамо искуство поређења и препознавања боје као браон из ранијег сусрета, затим поредимо дрво са оним које смо раније срели и закључујемо да је то дрво, а такође, на основу ранијег искуства, знамо која ће бити употребна вредност и могућности стола који се налази испред нас. Размишљајући на тај начин, Свети оци, међу којима је и Дионисије, воде рачуна о речи и схватају да ако кажемо за Бога да је добар, не мислимо само на појам доброте колико добар може бити и човек, већ на прототип доброте, љубави, на савршенство. Због тога често у својим текстовима користе префикс „ипер-“ који каже да је Бог сведобар, наддобар, да је Господ свеблаги, да је Богородица пресвета… а читајући текстове каснијих отаца и у неку руку, скоро па наших савременика, попут преподобног оца Јустина ћелијског, видимо да и они на темељу отаца цркве потврђују право исповедање и користе у својој терминологији оно што се прекалило и утврдило у цркви Христовој. Отац Јустин често у својим мислима и излагањима користи кованице попут свеврлине, свегреха, свепобеде, свеоружја (које налазимо и код Светог апостола Павла, Еф 6,11), тиме опомињући да ми, иако тренутно живимо овоземаљским животом, своје биће врло активно треба да васпитавамо и образујемо за вечност, за грађанство у Царству Божјем. Како се човек припрема кроз школу и разне видове усавршавања за припадност овоземним заједницама, од пословне до националне, тако се треба припремати и за ону најважнију.
То је наш Бог, Онај који јесте, Онај који ствара свет и који јесте свемилостиви, сведобри, свеблаги, свеистинити, који греје срца тражитеља и теши тежње патника. Онај који милује и брине, Онај који нас воли и пре него што смо постали, Онај који је ван свега, Онај који је инспирација, Онај који даје махове прегаоцу и Онај који ће опет доћи. Када? Стражимо и чекамо, јер Он је уједно и Онај који даје слободу и не намеће нужности, Онај који нас воли и када нисмо довољно добри за вољење и који нас чека да му се вратимо као заблудела деца.
Није компликовано веровати, а вера даје знање и одговоре на све што нам компликује живот. Ако Бога сврставамо у формализам и веронауку као изборни предмет, као обичајну праксу, као естетику, као аксесоар који можемо да имамо ту негде уз све остале детаље, онда нисмо на добром путу. Због тога и ради нас, погледајмо шта нам Господ поручује и нађимо начин како да живимо у овом конкретном временском тренутку који нам је доделио и похитајмо Му у сусрет и заједницу како бисмо с благословом и благодаћу носили све што нас очекује у овом свету. Праву заједницу, истинску заједницу, одржавајмо и негујмо сједињујући се са њим кроз Свето Причешће, које је Он лично установио као могућност сједињења и све стало како рекосмо на почетку, користимо као алат и помоћна средства да не лутамо ван правца Царства Божјега.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.