Поводом 830 годинa од примања анђелског образа Преподобног Симеона Мироточивог и Преподобне Анастасије Српске (1196 – 2026) и 30 година од похрањивања Светих Моштију Преподобне Анастасије Српске у нови кивот (1996 – 2026)
(Предлог и молитвено желаније)
Чедо Божје и своје Растка, његови родитељи, Стефан Немања и Ана, добили су, у већ позним годинама свога живота. Он је био плод њиховог поста, молитве и велике молитвене жеље, да им се, после синова Вукана и Стефана, роди још једно мушко дете, које ће им бити утеха у старости. Имали су они, сматра се, поред два сина, још и три кћери: Вуку, Деву и Јефимију. Вапили су, они, даноноћно Господу, попут старозаветних праведника, и Добри и Човекољубиви Бог, испунио је искрену жељу срдаца њихових. О томе пише монах Теодосије, у свом „Житију Светог Саве“: “Молили су се Свемогућем, свако за се, са сузама: Владико Господе Боже Сведржитељу, Који Си негда послушао Аврама и Сару и остале праведнике који су молили за чедо, услиши данас и нас, грешне слуге Своје што Ти се моле. Дај нам, по Твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и Тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починути. И дајемо Ти заједничке обете: од зачећа детета, од природне законите љубави и од постеље одлучићемо се, и свако за себе у чистоти тела све до краја живота сачуваћемо се.“ (Теодосије, Житије Светога Саве, превео Л. Мирковић, превод редиговао Д. Богдановић, Београд, 1984, 5, цитирано по: Предраг Пузовић, Преподобна Анастасија – Ана, у: 825 година пострига Свете Анастасије – Манастир Пресвете Богородице у Куршумлији, Зборник радова са научног скупа, Куршумлија – Пролом Бања, 26 – 28. новембар, 2021. године, приредио др Владимир Вукашиновић, Православни Богословски факултет Универзитета у Београду, Епархија нишка, Београд – Ниш, 2022, стр. 17).
Када се родио Растко, његови Свети Родитељи испунили су свој завет. „Зачетак је Растков зато нешто друго, необично, изузетно, изванредно, баш као и онда кад је у тешка времена послао Бог Сина Свога Јединороднога.“ (Др. Лаза Поповић, Говор о Светом Сави, Развитак, Бања Лука, 1935, 182 – 190. цитирано по: Предраг Пузовић, наведено дело, стр. 12).
Растко је, у цвету младости, одлучио да напусти овај свет и оде у Свету Гору. Поставши монах Сава, он је непрекидно позивао своје родитеље да и они исто учине и приме анђелски образ. На сталне позиве сина, као и на, кроз то, призив од Господа, они су се одазвали, и на Благовести, 25. марта 1196. године, замонашио их је Епископ рашки Калиник у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Расу, давши им монашка имена, те тако Стефан Немања постаје монах Симеон а супруга му Ана – монахиња Анастасија. Симеон одлази да се подвизава и монахује у своју задужбину, манастир Пресвете Богородице Добротворке – Студеницу, а Анастасија у манастир Пресвете Богородице у Топлици. О монашењу својих родитеља, Свети Сава је оставио запис у свом „Житију Светог Симеона“: „Раздавши све своје имање ништима, изиђе од владавине своје и деце своје и жене своје, богоданога првога венца, јер овај не постаде учесник другога брака, но учини себе заједничарем неисказанога и часнога и светоанђелскога и апостолскога образа, малога и великога, и би му наречено име господин Симеон, месеца марта 25, на Свето Благовештење 6703. године. У исти дан, и богодана му жена, која је била госпођа свој српској земљи, Ана, и она прими овај свети образ, и би јој наречено име Анастасија.“ (Епископ нишки Арсеније, Поздравно слово, у: 825 година пострига Свете Анастасије – Манастир Пресвете Богородице у Куршумлији, наведено дело, стр. 8). Свети Стефан Првовенчани, њихов син, у свом „Житију Светог Симеона“, о својој мајци пише да она, сада као монахиња Анастасија, пребиваше у Богородичином манастиру, и да „слушаше са сваком послушношћу и добродушношћу, чувајући храм Пресвете Богородице, предани јој овим њеним светим господином. Јер о овој рече Мудри (Премудри Соломон): Часна жена у дому мужа својега више вреди од бисера и драгог камења. (Приче Соломонове, 31,10).“ (Епископ нишки Арсеније, наведено дело, стр. 9). Највероватније је да су над њима обома, приликом примања монашког пострига, тада савршени чинови који се налазе у Молитвослову који је некада припадао манастиру Грачаница на Косову и Метохији, а данас се налази у Руској националној библиотеци, у збирци рукописа Александра Фјодоровича Гиљфердинга – Требник ОР Гиљф. 21 – крај 13. – почетак 14. века. Посебно је значајна, из тог, иначе особитог по структури, Молитвослова, Служба на постриженије чрноризици, која данас, нажалост, више није у богослужбеној пракси наше Цркве, јер су све наше старосрпске богослужбене књиге изашле из употребе доласком новорускословенских у другој половини 18. века. (Зоран Ранковић и Владимир Вукашиновић, Служба на пострижење монахиње (чрноризице) у српском евхологиону Гиљф. 21 из 13. – 14. века у: 825 година пострига Свете Анастасије – Манастир Пресвете Богородице у Куршумлији, наведено дело, стр. 25 – 42)
Преподобни Симеон се, после свога усрднога монашкога подвига, упокојио у манастиру Хиландару 13. фебруара 1200. године, а Преподобна Анастасија, највероватније, у манастиру Пресвете Богородице, у Топлици, 21. јуна, те исте, 1200. године. Њихове Свете Мошти, убрзо по њиховом престављењу, пренете су у манастир Студеницу.
Светом Симеону, Свети Сава је написао и саставио Службу, на основу прве студијске редакције јерусалимског типика, која је данас сачувана у пет преписа и то је најстарија и прва српскословенска аколутија. (Ирена Шпадијер, Почеци српске химнографије, Савина служба Светом Симеону, Библиотека Ортограф, књига 8, Београд, 2019, стр. 33 – 43). После њега, другу службу Светом Симеону је написао монах Теодосије Хиландарац, у последњим декадама 13. века, по правилима јерусалимског типика друге исихастичке редакције, и она је до данас у богослужбеној пракси, јер је потисла Савину аколутију Светоме, али више није на свом изворном, српскословенском језику, него, парадоксално, временом је пренесена на новорускословенски језик, који се данас назива црквенословенским језиком.
Служба Преподобној Анастасији Српској, мајци Светог Саве, написана је тек 1972. године на писмену молбу братства манастира Хиландара. Написао ју је на црквенословенском језику, блаженопочивши протојереј – ставрофор Мирко Павловић, велики химнограф наше Цркве. „Публикована је у Београду 1974. године. Према химнографском обиму, служба одговара потребама бденијског поретка.“ (Ружица Левкушина и Милош Јовановић, Издавачка и химнографска делатност протојереја – ставрофора Мирка Р. Павловића, Црквене студије, Ниш, 2026, бр. 23, стр. 426). Ова служба први пут је штампана у Србљаку који је издао Свети Архијерејски Синод, 1986. године, за разлику од службе Светом Симеону, која је штампана у свим до тада издатим Србљацима.
Спомен празновања Свете Анастасије је 21. јун /4. јул. Међутим, све до недавно, у календарима наше Цркве, као и у месецословима Служебника на црквенословенском и српском језику, незнано зашто, њен Спомен био је уписан под 22. јуном /5. јулом. Тако је њена служба, која је у Србљаку предвиђена да се служи 21. јуна, по „великом“ и „малом“ календару наше Цркве, савршавана 22. јуна /5. јула. То је тако наведено и у Жичком и Студеничком минеју за месец јуни, који је приредио блаженопочивши Епископ Хризостом (Столић), иако је у његовом Светачнику наведен 21. јун као датум престављења Свете. Такође, и месец њеног упокојења је у изворима различит – у Хиландарском типику је то јуни, а у Студеничком – јули. Месец јули, наведен је и у Романовом типику. Изнад њеног гроба, у припрати манастира Студенице, 1538. године, изображена је дивна фреска са натписом на српскословенском језику: „О Пресветаја Дево и Бога нашего Мати, прими мољеније рабе својеј монахије Анастасије.“ Приликом археолошких ископавања у манастиру Студеница, осамдесетих година прошлога века, пронађене су њене Свете Мошти и 1996. године похрањене су у нови кивот од светогорског сребра, злата и драгог камења, који је са пуно љубављу израдио протојереј – ставрофор Војислав Билбија. Он је, такође, сачинио и мањи кивот у коме је честица њених Моштију, и који се чува у манастиру Хиландару. Данас, она почива у наосу манастирске цркве, у северном делу, наспрам Моштију њеног сина Стефана Првовенчаног.
„Из анализе српске химнографије у којој се помиње Преподобна Анастасија, можемо да закључимо да је њен култ од 13. до 20. века имао локални карактер, а да о општецрквеном прослављању можемо говорити тек од друге половине 20. века, када је састављена и први пут штампана посебна служба у њену част.“ (Ана Рашковић и Никола Лукић, Свете жене у српској химнографији, у: 825 година пострига Свете Анастасије – Манастир Пресвете Богородице у Куршумлији, наведено дело, стр. 80).
У Кратком месецослову годишњег круга, у првим издањима Служебника на српском језику, Спомен Светог Симеона је у почетку био обележен црвеним словима, (издања – 1986, 1999, 2007) да би у каснијим издањима, почев од 2017. године до најновијег из 2024. године, његов Спомен био означен црним курзивним „болдираним“ словима, а Спомен Свете Анастасије – обичним курзивним словима. Све до издања Служебника из 2024. године, Спомен Свете Анастасије у месецослову био је наведен под 22. јуном.
Нека нам не буде замерено, на крају, да овом приликом, кажемо и ово: Када је аутор ових скромних редова завршавао 2002. године свој дипломски рад из Литургике, на тему „Типици Светога Саве Српског“, на нашем Богословском факултету, у једној напомени је навео да сматра да би Спомени Родитеља Светог Саве, првог Архиепископа свих српских земаља и поморских, Српског рода другог Спаситеља, – како је Светог Саву, у својој Небеској Литургији, богомудро ословио Свети Владика Николај, – због њиховог превеликог значаја за наш српски народ, требали да буду у месецослову уздигнути у ранг заповедних празника наше Помесне Цркве – да буду, народним речником речено – „црвено слово“ у календару, и да је повод за то могла бити 800 – годишњица њиховог упокојења – 2000. година. Сада, поново, на овај начин, а поводом 830 година од њиховог примања анђелског образа, осмељујемо се да поново изнесемо своје мишљење и овај предлог, као и наше, али свакако и многих других, искрено молитвено желаније – жељу, да Родитељи Светилника рода нашега – Преподобни Симеон Мироточиви и Преподобна Анастасија Српска, буду у што скорије време, благословом наше Цркве, свенародно прослављани служењем Свете Литургије у свим нашим храмовима, а на дан својих Спомена. Ако буде постојала добра воља и потреба, могла би да им се напише и заједничка служба, (као што је, рецимо, имају Свети Праведни Захарија и Јелисавета, родитељи Претечини), а такође и служба у којој би се прослављали заједно отац, мајка, и син – Свети: Симеон, Анастасија и Сава.
До тада, сада и стално, завапимо им из дубине душе: О, Свети Родитељи Српског рода другог Спаситеља, молите Бога за нас. Амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.