Наша заједница са Богом и са другим људима у Цркви пројављује се на светим богослужењима, на која се сабирамо да прослављамо Бога и да Му благодаримо за сва видљива и невидљива доброчинства. Редовним учествовањем у богослужењима Цркве, постепено, често и неприметно, задобијамо многе дарове. Један од тих дарова је дар појања.
Појање је још у раном хришћанству било заступљено као саставни део свештеног богослужења. Господ Исус Христос и Његови ученици, као што Јеванђеље сведочи, служили су се појањем на својим сабрањима. Свети апостоли и јеванђелисти Матеј и Марко пишу да су, после Тајне Вечере, Христос и Његови ученици „отпојали хвалуˮ и изишли на Маслинску Гору (Мт. 26, 30; Мк. 14, 26).
Једино је човека Бог обдарио речју, отуда он може произносити глас и тиме бити сличан свом Творцу. Свети Јован Златоуст каже да се наша реч рађа из наше душе као што се Логос рађа од Оца. Реч, такође, има и социјалну димензију. Она је начин комуницирања човека са другим људима.
Преко речи, човек комуницира и са Богом. Будићи да ми људи не можемо увек достојно изразити божанску тајну, ми прибегавамо појању, што нам потврђују и речи Светог Нила Синајског: „Бога треба славити речима, поштовати делима и обожавати мислима.“
У православном појању реч и мелодија су нераскидиво повезани. Мелодија је допуна, „облачење“ речи. Реч изражена кроз мелодију говори много више од „голе“ речи. Али мелодија није вештачка допуна, него је, као и реч, произашла из људске природе, она је дар.
Бог је, стварајући свет, створио и одређени ритам кретања тог света, као и ритам времена (смена дана и ноћи, кретање планета…). Тако се ритам јавља као део божанске хармоније, ритам открива присуство божанске лепоте у свету. Он има и етичку димензију, јер поштујући богоустановљени поредак и учествујући у њему, човек се саображава са божанским ритмом, односно, саображава се Богу. Ритам је, такође, нераскидив са речју и са мелодијом.
Прослављање Бога кроз појање је заједничко и анђелима и људима, и показује захвалност створеног света Богу. После Оваплоћења, појање постаје литургичка црквена установа. Нови живот у Христу отворио је педагошке могућности појању. Оно постаје фактор човековог преображења у нови живот, јер изражава нову веру, ново богослужење, нови начин постојања, и све то у васељенским димензијама.
Промислом Божјим, љубављу преподобне мати Ангелине и очинским старањем блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пре 25. година при Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, основан је хор преподобне мати Ангелине, којим од оснивања до данас, уметнички руководи уважена професорица Ана Бојић.
За четврт века свога постојања овај хор је постао духовна кошница у којој се сабирају најбољи, најчистији, најлепши и најдрагоценији цветови из Божје ливаде. Овај хор је постао невештаствена лествица која се простире од земље до неба, лествица којом се успињу чиста срца и блиставе душе дивних чланова хора преподобне мати Ангелине.
Овај чудесни хор над којим почива велики благослов, за двадесет и пет година постојања, постао је јединствени израз делатне љубави, најпре љубави према Богу, а потом и љубави према свим људима. Тешко је описати двадесет и пет благословених лета овог хора, али нећемо погрешити ако овогодишњи јубилеј назовемо „двадесет и пет година откуцаја љубави“. Љубав је име, а заједништво је презиме никшићког хора. Љубав и заједништво су најважније особине које требају да красе сваку душу, на то нас подсећа и један од литургијских возгласа којим почиње централни део свете Анафоре: „Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама“.
Као што је преподобна мајка Ангелина мајчинским старањем своју децу упутила на пут светости, тако и уважена професорица Ана Бојић пуних двадесет и пет година дословно бдије над сваким чланом хора. Професионално, предано, постојано и са љубављу, она стоји пред хористима као њихова мајка и савршени педагог, као њихов учитељ, али изнад свега, као њихов пријатељ који их упућује ка једином истинском пријатељу Господу нашем Исусу Христу.
За ових двадесет и пет година, хор је појао неколико пута пред српским патријархом и отачаственим архијерејима, али је и своје милозвучно појање узносио под свештеним сводовима највећих светиња и у окриљују светих моштију безбројних светитеља. Хорски летопис је већ сада богата ризница у којој се не налазе само одређени историјаски подаци, већ превасходно драгоцена сведочења о духовној димензији хора као заједнице која преображава.
У години када хор преподобне мати Ангелине прослављајући свој престони празник, прославља и двадесет и пет година постојања, долично је да професорици Ани Бојић и свим члановима упутим молитвене речи које произилазе из срца.
Двадесет и пет година откуцаја љубави. Драги хористи, за ових четврт века, ви сте својим животом и служењем нашој светој Цркви показали да љубав није емоција, већ живи однос, однос који се остварује и гради у заједници. Показали сте да је љубав несебична делатност, кретање, исхођење из самога себе, једна свежртвена окренутост ка другом. Наша људска љубав је непостојана, а шта је то „постојана љубав“? То је Христова љубав. Према речима апостола Павла, ми смо призвани да познамо претежнију од разума љубав Христову. (Еф. 3, 19). Драги моји, ви сте постали сведоци те љубави која превазилази разум, ви ту љубав животом и делом сведочите славећи песмом Бога. „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн. 13, 35), ова реч Христова вама је позната и ви је сведочите. Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје и више уједињено, ту је љубав, тако ви сијате љубављу и благовестите је свима. Желим вам да и у деценијама пред нама љубав обитава у вама, те да исту ту љубав песмом сејете у душама оних који имају радост да се наслађују лепотом ваших гласова.
*Аутор је уредник мисионарског портала „Кинонија“