Једна од особитих карактеристика аколутије Празника Успенија Пресвете Богородице, јесте стихира која се поје на вечерњем богослужењу, после стихира на „Господи вазвах“, (напомена: транскрипције свих песама доносимо са српскословенског језика), а на „Слава и ниња“, и која почиње речима “Богоначелним мановенијем.“ Посебност ове стихире, као што је познато, јесте та, да се она поје у свих осам гласова.
Овај подужи Богородичан није се увек налазио у служби, на месту на коме је данас. Он је био део вечерња претпразништва Успенија, и појао се на стиховним стихирама на „Слава и ниња“, што можемо видети у служабном минеју за јули и август из прве четвртине 14. века, из ризнице манастира Високи Дечани. (Минеј бр. 32, лист 90а – 90б). Такође, то видимо и у старобугарском минеју са прологом за јуни – август, из друге половине 13. века, из Националне библиотеке Светих Кирила и Методија у Софији. (Минеј, НБКМ 113, лист 153). То место у аколутији, она заузима закључно са другом половином 13. века. У 14. веку, када долази до увођења Јерусалимског типика у богослужење, и новог превода богослужбених књига у складу са њим, ова стихира се премешта са вечерње службе претпразништва на службу великог вечерња Празника, као Богородичан који се поје на „Слава и ниња“ после стихира на „Господи вазвах.“ То се, пре свега, запажа у нашем најстаријем српскословенском преводу Јерусалимског типика, Никодимовом типику из 1319. године. (Типик Архиепископа Никодима, књига друга, српскословенски текст разрешио Лазар Мирковић, Чигоја штампа, Београд 2007, лист 120 б)
У наведеним минејима, као и у Никодимовом типику, стоји да се ова песма – химна, поје на први глас. Тако је то написано и у новорускословенским минејима, из којих се данас богослужи у нашој Помесној Цркви. Међутим, овај Богородичан, по традицији, појао се, и поји се код нас, како рекосмо на почетку, „кроза све гласове“, односно од првог до осмог гласа. То можемо видети у српскословенском минеју за август, из 1644. године, преписивача Данила Етрополског, (Минеј, НБКМ 921, листови 103а – 103б), где су гласови наведени код одређених делова стихире, како је то и данас у пракси. Сасвим другачије, пак, то је наведено у Стихологији Кипријана Рачанина, рукопису из рукописне збирке Библиотеке Матице српске, из 18. века, (РР II 8, листови 96а – 96б), где се гласови не нижу један за другим – од првог до осмог, већ су груписани као у грчком минеју – први, пети, други, шести, трећи, седми, четврти, осми и први, што значи да сваки аутентични глас прати његов плагални глас.
Наводимо, најпре транскрипцију српскословенског текста стихире из Дечаског служабног минеја за јули – август, евергетидске провенијенције, као најстаријег превода, дојерусалимског, (израз/термин, професорке др Ирене Шпадијер), а затим исто из Стихологије Кипријана Рачанина, у којој је други, нови превод и другачији распоред гласова.
Минеј за јули и август из прве четвртине 14. века, Дечани, бр. 32, лист 90а – 90б
На стих.(овне) ва О.(хтоих) три. Сла.(ва) И нињ.(а) гла.(с) први
Богоначелним веленијем. от всуду богоносни Апостоли. облаком васхиштајеми. дошадше пречистаго и живоноснаго телесе, љубазно целиваху. и паки превишњеје Небесније Сили. са својим Владикоју пришадшим. богопријемноје и пречистоје Ти тело проваждаху. и страхом одржими биваху. преди же предхождаху. и невидимо вапијаху. превишњим Чиноначелником. се всех Всецесарица. и Богоотроковица преиде. отврзете врата. и Сију више мира примете. Присносуштаго Света Матер. Тоје же ради всемоштноје земалним спасеније бист. На Њу же зрети не смејем. И Тој достојно подати част моштно. Тоје же прехожденије удивљајет вас помисал. темже Пречистаја Богородице. присно са Живоносним Цесарем и Рожденијем си живушти. моли се непрестано. сахранити и спасти от всакого вреда. противнаго људи Своје. Твојего заступљенија држештеје се непрестано ва веки Тебе блажештих.
Стихологија Кипријана Рачанина, 18. век, Библиотека Матице српске РР II 8, лист 96а – 96б
Успенију Пр(есветије) Б(огороди)це. Слава и ниња, глас први
Богоначелним мановенијем. отвасуду богоносни Апостоли. облаки превише вазимајеми: глас пети. дошадше пречистаго. и живоначелнаго Ти тела. љубазно лобизаху. глас ватори. превишњеје же Небесније Сили. са својим Владикоју пришадше. богопријетноје и пресветлоје тело предпосилајуште. ужасом одржими. прекрасно же предидеху. глас шести. и невидимо вапијаху превишими Чинонаначели. се васех Цесарица Богоотроковица приде: глас трети. вазмете врата, и Сију премирно подимите. Присносуштаго Света Матер. глас седми. Тоје бо ради васеродноје чловеком спасеније бист. нањ же вазирати неможем. и Тој достојну част ваздати не можем. глас четврти. Тоје бо преизештноје преходит васак ум. глас осми. темже Пречистаја Богородице. присно са Живоносним Цесарем, и Рождаством живушти. моли се вину сахранити и спасти от васакого прилога противна, новије људи Твоје. Твоје бо заступљеније стежахом. глас први. ва веки светојављено ублажајем.
Дакле, из наведеног, можемо, у начелу, донети следеће закључке:
1) Стихира „Богоначелним мановенијем“ у почетку, у 13. веку, била је део аколутије вечерњег богослужења претпразништва Празника Успенија и имала је особени текст – превод са старогрчког минеја евергетидског типа;
2) У 14. веку, премештена је на Велику вечерњу Празника, и добила нови превод, сагласан минејима јерусалимског типа;
3) У 17. веку појала се у свих осам гласова по реду, као и данас;
4) У 18. веку, појала се сагласно грчком минеју – аутентичним гласовима следовали су плагални;
5) Увођењем новорускословенских богослужбених књига у другој половини 18. века, наместо србуљских, ова стихира поје се по сасвим новом преводу и по реду свих осам гласова, или само у првом гласу.
Данас, стихира „Богоначелним мановенијем“, поје се утврђеном мелодијом у свих осам гласова, од првог па до осмог гласа – завршавајући првим – онако како су то у својим нотним зборницима записали блаженопочивши Епископ Стефан (Ластавица) и протопрезвитер Ненад Барачки.
Говорећи о овој чудесној стихири, блаженопочивши проф. др Јован Фундулис истиче да је ова стихира најособенија од свих химни Празника Успенија, и да она у себи садржи догађаје из апокрифних приповести. „Апостоли долазе на облацима и сахрањују тело Богородице. Поворку прати и Христос са Небеским Силама. Сцена се међутим, премешта на небо. Доње силе вичу Горњим да отворе капије неба да уђе „Свецарица Богоотроковица“. Читав заплет химне је изузетан. Поред тога Анђели и народ изговарају чудесне речи и најбогомудрије похвале Богородици. Особеност овога тропара је у томе што се не поје као све црквене химне, у једном гласу, него у осам. Почиње првим, потом долази пети, па други, па шести, трећи, седми, четврти, осми и на крају се враћа на први: Први глас „На богоначални знак, одсвуда богоносни Апостоли на облацима високо подигнути“ Пети глас „дошавши, пречисто и живоначално Твоје тело усрдно целиваху,“ Други глас „а превишње Силе Небеске са својим Владиком пришавши“ Шести глас „пред пречистим телом које је примило Бога, у поворци ходећи, страхом обузети; непојмљиво пред Њом идући, невидљиво су клицали горњим Чиноначалствима: ево приђе Свецарица Богоотроковица.“ Трећи глас „Подигните врата, и Њу предостојно примите, Мајку Вечне Светлости,“ Седми глас „јер Ње ради би људима свако спасење; у Њу не можемо гледати, (и) нити Јој достојну част указати,“ Четврти глас „јер Њено величанство надилази сваки појам.“ Осми глас „Стога, Пречиста Богородице, увек са Живоносним Царем и рађањем живућа, моли се непрестано да сачува и спасе од сваке противне напасти нове људе Своје; јер смо заступништво Твоје стекли“ Први глас „у векове Те светлојављено благосиљајући.“ (Јован М. Фундулис, Словесно богослужење, са грчког превела Драгица Тадић Папаниколау, Каленић, Крагујевац, 2014, стр. 128 – 129).
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“