У тексту је анализирана песма „Под Савином шумом” Теодоре Ковач (рођ. 1994), која је штампана у књизи Вјежбе дисања (2024). Кроз симболе зимзеленог дрвећа и воћки, мора, реке и топосе три важна храма (манастирa Савина, Храмa Светог Саве, манастирa Хиландар) песникиња је дала свој поетски одговор на питање како види Светосавље и који му је смисао данас. Она брине о будућности и покушава да кроз своје успостављање „веза” укаже на то да је Свети Сава залог измирења и повезивања народа и простора који су му од највеће духовне вредности. Отуда се може рећи да је и сама песма светосавска, у оном смислу у којем се и слова, речи и реченице преплићу, повезују, мире и усклађују.
Под Савином шумом
Под Савином шумом, подно јеловине,
Гугутке каноном зору поздрављају,
Од сињег мора, с обје стране Дрине
Разлаже се гугут о небесном крају.
Из Савиног штапа грана олистала,
Бехаром јој б’јелим миришу олтари,
Епископским жезлом плодно разгранала,
Њени пупољи су путирни пехари.
Кроз Савину воду тече Жива Вода
Нећеш ожедњети, ако ли је пијеш,
Завјештана жртвом светоликог рода
Чију славу славиш, чији барјак вијеш.
На Савиној слави началствује онај
Који је тек јуче научио р’јечи,
Ситно читајући молитвена слова
Предачке ране диптисима лијечи.
Крај Савине стопе, све су стопе ситне,
За један им корак скромношћу измиче,
Најближа је слици оне Првобитне
Која из суштине ипостаси ниче.
Са Савиног бора, у Савино поље
О Савином дану грлом и гуслама,
Од Савине, него, одакле ће боље,
Одјекнути химна до Савиног храма.
Савин су Хиландар, тамјан и измирна –
Браћи измирења, срцу Словославља,
Подвиг из ког роди лоза Немањина,
Кол’јевка и круна, завјет Светосавља.
„Под Савином шумом” песма је Теодоре Ковач, која је испевана у седам катрена. Избор катрена можда је условљен управо духовним уређењем шуме као својеврсног врта, који би био слика раја на земљи. Укрштена рима доприноси утиску, будући да потенцијално подразумева укрштање грана међу стаблима, али кроз њихово слагање и међусобну милозвучност коју слик или срок омогућавају.
Апострофирање јеловине у првој строфи може се сматрати индикативним, пошто се ради о зимзеленом дрвећу, које никада не вене и успоставља осу света (axis mundi) између неба и земље. Ради се о духовној конекцији, јер гугутке, које се сматрају чистим или Божјим птицама, поздрављају зору каноном, реплицирајући јутарњу службу. На овај начин песникиња је повезала целокупни свет природе у складу са рефренским стихом из Псалама: „Све што дише нека слави Господа! Алилуја!” Затим се у следећој песничкој слици обухвата српски простор између мора и обе стране Дрине, који би требало да функционише као простор Савине шуме, јасно атрибуисан јеловином и појем гугутки, као бодлеровским симболима илити „везама” његове истоимене песме.
У наредне две строфе симболика се богати и „разлистава”. Савин штап постаје синегдоха за настанак дрвећа, али сада се то односи на воћке, бехарање и имплицирање аналогија између буђења природе и духовности. Море и Дрина су у трећој строфи преображени у Живу Воду, која васкрсава и доноси спасење. Свети Сава постаје медијатор између неба и земље и преносилац важних порука, које се износе у потоњим строфама.
У четвртој строфи каже се да су на Његовој слави у прочељу деца, која својим молитвама лече предачке ране. Такав увид укључује повезивање не тек будућности са прошлошћу, већ велику моћ коју имају нове генерације да облагороде претке и искупе им душе, без обзира на то што више нису живи. Деца би била Жива Вода својих предака. Пета строфа, пак, успоставља паралелу између Савине и Првобитне стопе, која се односи на суштину Свете Тројице. Отац, Син и Свети Дух сабрани су у корацима и поступцима Светог Саве и, самим тим, залог су успостављања Јединства.
Приказ Јединства дат је и кроз својеврсни плетеније словес шесте строфе, у којој је доминантна етимолошка фигура, са функцијом да мапира Светосавље, зазивањем Савиног бора, Савиног поља, Савиног дана, манастира Савина надомак Херцег Новог и Савиног храма. Мотив јеловине са почетка песме добио је смисао кроз бор, јер женско и мушко зимзелено дрво у нашој народној традицији представљају оличење љубавног јединства. Бор, као вертикална оса света, укршта се са хоризонталном осом у виду поља и твори крст, па тако даје адекватан смисао прослављању Савиндана, које се опет симболички протеже и слави простором од Херцег Новог, где је манастир Савина, до београдског Храма Светог Саве, па и шире, разуме се, али су ово централне тачке.
Словославље и Светосавље представљају завет који се огледа у „кол’јевци и круни”, а кулминацију остварују на концу песме, при помену манастира Хиландар и у оквирима измиритељског контекста, оличеног у симболима тамјана и измирне. Свети Сава, дакле, уређује симболички духовни простор Срба, који је у знаку крста, мира и Свете Тројице. Број три вишеструко је премрежио песму. Симболи које песникиња активира долазе из домена традиционалне културе, али су у функцији уређења шуме српске духовности. Поступак јесте начелно кодиран француским симболизмом и Бодлеровом песмом „Везе”, али песма остварује квалитет својом духовном суштином, која је у знаку естетизованог и савременог дефинисања Светосавља. *Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.