Најгласније се чују тихи кораци, највише одзвања звук шапата. Тихи кораци који су парали нељудскост, који су водили ка правди и по цену сопственог живота трагали за истином, управо су кораци једног од највећих светитеља, Светог Јована Крститеља.
Ретко се замислимо и запитамо, колико је вредна ова земља по којој ходимо, колико су дубоки корени наше вере, који не дозвољавају олујама да ишчупају и избришу оно највредније што имамо? Јесмо ли достојни да корачамо стопама наших светаца, видимо ли њихове трагове који воде на прави пут или се препуштамо животу да нас попут торнада увуче у ковитлац и одведе у понор у којем се не назире ни зрак светлости? Светлост око нас може да нас напусти, али оној у нама не смемо никада дозволити да се угаси, јер та светлост којом нас је даровао Господ по рођењу, је ништа друго до наша душа.
Ту светлост у себи носи име Јован, које по веровању значи „онај коме се Бог смиловао“. Рођењем Светог Јована, Бог се смиловао првенствено његовим родитељима, којима су се у позним годинама оствариле све њихове молитве, а онда свима нама који имамо прилику да читамо и слушамо приче о њему, али и да му се помолимо да нас увек води путем истине.
Често можемо прочитати да се чуда дешавају онима који истински верују, а родитељи Светог Јована су се водили вером и били награђени највећим благословом који може да добије један човек, дететом. Свештеник Захарије и његова супруга Јелисавета, чезнули су за потомством, али до старих дана се нису остварили у улози родитеља. У тим годинама, када би зачеће било равно чуду, Господ је показао милост своју и доласком на свет Светог Јована Претече, припремио народ на још једно чудо, долазак Господа Исуса Христа. Заједно са Јелисаветом и Захаријем, рођењу су се радовали суседи, сродници, познаници и са њима прослављали милост Божију. Испунише се речи светог благовесника Архангела Гаврила, који је рекао Захарију „Жена твоја Јелисавета, родиће ти сина и многи ће се обрадовати његовом рођењу“ (Лк. 1, 13. 14). Рођењу су се чудили многи, а међу њима и Ирод, који је доласком мудраца који су се распитивали о новорођеном цару Јудејском, наредио да се убију сва деца, а међу њима и Јован.
Мајка је највећи заштитник који корача земљом, спремна да своју душу, тело, а самим тим и живот, да за своје дете. Снага коју поседује једна мајка је немерљива, јер долази из љубави којом је Господ дарује оног момента, када остане у благословеном стању. Како је рекао свети Владика Николај Велимировић „Нема те силе на земљи, нити демона под земљом, који могу пробити бедем који мајчина молитва и њено тело подигну око детета“. Јелисавета чувши да су по Иродовом наређењу убијана мушка деца, бежи да би сачувала свог сина. Како нису успели да их пронађу, војници одузеше живот Захарију, а убрзо је преминула и Јелисавета. Јован не остаје сам, Господ га чува и кроз одрастање припрема за улогу Претече. Живео је у строгом посту и молитви, далеко од људске популације, искушења и свега онога што би могло да га омете на путу чишћења срца и ума. Скоро тридесет година је тиховао, у њему је расла снага и жеља за излечењем народа од зла које се намножило око њих, али првенствено у њима. Када је иступио међу народ, његова проповед одзвањала је попут громова. Људи су кренули путем покајања, долазили код њега да се јавно исповедају и да их он крсти у реци Јордан. Тај чин је био симбол прања душе.
Нико међу нама није безгрешан, али је питање, колико свесно чинимо грехе, јесмо ли спремни да се покајемо и молимо за опрост? Душу је лако „упрљати“, али спрати све оно што се дуго у њој накупљало је мукотрпан посао. Своју душу ценимо онолико, колико смо спремни да признамо своје грехе и да платимо цену својих грешака. Без обзира где били и колико далеко отпутовали, важно је да на том путу останемо људи. Патријарх Павле је рекао „Чувајмо се нељуди, али још више се чувајмо да и сами то не постанемо“.
Свети Јован је успео да на свом путу сачува оно највредније што је имао и носио у себи. После крштења Исуса Христа, када је завршио своју највећу мисију, наставио је да проповеда веру. Вођен истином и чистоћом, осудио је венчање владара Ирода Антипе са супругом свога брата, што је резултирало његовим хапшењем и затварањем. Ирод се плашио осуде и побуне народа који је ценио Светог Јована и славио га као пророка, али ипак наређује његово погубљење. Светом Јовану је у тамници одрубљена глава.
Годинама након његовог погубљења, дешавала су се чуда. Како је лечио за живота, тако је и након смрти наставио. Верни народ није заборавио овог светитеља, па га празнује више пута у току године.
Ако некада залутате у мраку или мрак залута у вама, нека Свети Јован буде светлост која ће вас водити.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.