Стара црква Светог Георгија у Призрену, у народу позната као Руновића црква, представља један од најзначајнијих и најстаријих сачуваних српских православних храмова у самом језгру старог Призрена. Смештена је у непосредној близини трга Шадрван, у порти данашње Саборне цркве Светог Георгија. Настала у тешким временима османске владавине као скромна породична задужбина, она није само архитектурно и уметничко сведочанство прошлог времена, већ и неми сведок вековних страдања, уздизања и трајања призренских Срба.
Историја
Цркву су крајем 15. и почетком 16. века подигла браћа Руновићи. Браћа Руновић били су угледни и богати српски трговци и властелини који су живели у Призрену током XV века, у преломном добу непосредно пре турског освајања. Као имућни грађани, преузели су улогу ктитора и подигли ову малу цркву Светог Георгија, настављајући традицију средњовековног задужбинарства у време када је држава пропадала. У знак сећања на њихов племенити чин, црква је у народу вековима остала позната као Руновића црква, а током XVIII и XIX века служила је као главни саборни храм у Призрену и чувар највреднијих хришћанских старина.
Изграђена је на простору који је тада био празан, а око ње се временом развило старо српско православно гробље. Све до изградње велике Саборне цркве крајем 19. века, Руновића црква је служила као главни градски храм за православне Србе у Призрену. Током векова османске владавине више пута је скрнављена и преправљана. Црква је тешко оштећена и запаљена током Мартовског погрома 2004. године, након чега је детаљно рестаурирана и конзервирана уз помоћ стручњака и Грчке конзерваторске мисије у периоду од 2005. до 2007. године.
Архитектура
Спада у категорију скромнијих, једнобродних цркава без припрате, изграђених у периоду османске окупације када су важила строга ограничавања за величину и изглед хришћанских објеката. Зидана је речним каменом и ломљеном сигом, а унутрашњост је пресвођена полуобличастим сводом.
Споља је покривена кровом на две воде (првобитно каменим плочама, а приликом обнове деведесетих постављен је оловним плочама). У унутрашњост храма светлост продире кроз три мала, полулучно изведена прозора на јужном зиду, док се северни зид директно ослања на суседне објекте. Западни улаз је са уским и ниским вратима, и у цркву се заправо силази низ степеник, ово архитекстонско решење је спречавало Османлије да улазе коњима и цркву. Олтарски простор је издигнут степеницима и није преграђен олтарском преградом. Под је од камена, а дрвене греде на плафону, осим што имају грађевинску улогу, заиста доприносе естетском изгледу, као и дрвени прозори. На десној страни од улаза је гроб митрополита Јоаникија, а читава црква обасјана је светлошћу, и заиста је посебна и због архитектуре и због њене историје.
Фрескопис и иконе
Унутрашњост цркве фрескописана је почетком 17. века. Иако су фреске претрпеле оштећења у пожарима и рушењима, њихови остаци приказују светитеље и композиције Великих празника карактеристичне за позносредњовековно српско сликарство. Представе на олтарском простору Богородице с Христом и анђелима, Благовести, као и представна апостола јеванђелиста. Потом Христоса Пантократора, а на самој таваници осликани су и серафими и херувими, Богородица Ширшаја небес. У доњем делу апсиде приказани су свети оци и црквени јерарси, служба архијереја, а на бочним зидовима налазе се представе Светог Илије и светих ратника. На левој страни од олтарског простора на зиду налази се фреска Светог великомученика Георгија, коме је ова црква и посвећена. Као небески заштитник овог храма, Свети Георгије је овде приказан у стојећем ставу, као млади ратник са ореолом, обучен у светлу војничку тунику и огртач. Иако је живопис знатно оштећен током векова и страдања, јасно се препознају његов лик и карактеристична средњовековна уметничка представа светитеља-ратника.
У Руновића цркви дуго се чувала изузетно вредна збирка од 37 календарских, престоних и целивајућих икона из периода од 17. до 18. века (укључујући иконе Свете Петке, Светог Димитрија, Светог Георгија, те Цара Константина и Царице Јелене).
Са југозападне стране унутар цркве налази се гроб рашко-призренског митрополита Јанићија (Георгијевића), који је преминуо 1818. године. Познати призренски добротвор Сима Андрејевић Игуманов поставио је 1871. године нову мермерну плочу на митрополитов гроб. Њу је саставио тадашњи ректор Призренске богословије Илија Ставрић, али је начинио грешку у датуму смрти — уместо 22. новембра уклесао је 18. јул. Након што је митрополит Јанићије сахрањен, његова родбина је после шест месеци откопала тело, прелила га по обичају и претопила његов сребрни омофор, од ког је направљен црквени диск очуван у Призрену.
У старој црквеној књизи (Триоду) из ове цркве, која је нажалост изгорела у Априлском бомбардовању 1941. у Народној библиотеци у Београду, остао је забележен запис поп Цветка из 1592. године који сведочи о тадашњем животу призренске парохије. Приликом археолошких и истраживачких радова почетком 21. века, у цркви су пронађени делови још старијег ктиторског натписа из 1332. године који су припадали оближњој задужбини властелина Драгослава и Беле Тутић.
Значај
Данас овај храм познат и као Стара црква Светог Георгија живи је споменик прошлих времена, сведочећи како богатој, тако и страдалачкој историји српског народа у Призрену. Поред новог велелепног храма, иако скромна димензијама, духовно је шира од небеса и наткриљује сваког верника, који у молитви живи овоземаљски живот. На крају текста, остаје позив да дођете у Призрен, јер ко једном дође у Призрен, увек се враћа.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.