ПИШЕ: Протопрезвитер Марко Гојачић
Поводом 90 година од упокојења проте Марка Поповића (1936-2026)
Херцеговина је кроз своју многострадалну и мученичку историју изнедрила многобројне личности које су својим радом оставиле дубок траг и на неки начин путоказ многим генерацијама касније. Оне су биле узор, јер су својим животом, делима и писаном речју подстакле многе да крену њиховим славним путем и стазом која је поплочана храброшћу, јунаштвом, слободом а поврх свега љубављу према Богу, отаџбини и цркви. Један од тих узора био је и свештеник Марко Симов Поповић – Родољуб, личност која је својим делима обележила крај деветнаестог и прву половину двадесетог века. Читав свој животни пут посветио је Цркви и трудио се да све оно што својом руком напише остави у аманет своме народу.
Подстакнут његовом харизмом и љубављу према писаној речи, мишљења сам да се и наша генерација на неки начин мора одужити за све оно што је прота Марко Поповић написао и што је свој живот дубоко уткао у темеље цркве у Херцеговини. Иако је прошло много година од његовог првог рада и прве књиге и данас је његова реч актуелна, савремена и применљива и у овом времену у коме ми данас живимо и трудимо се да не изневеримо поверење тих људи који су градећи цркве и подижући живе храмове оставили нама ту духовну нит на коју се надовезујемо и тиме остављамо будућим генерацијама које долазе пример како се може опстати и у тешким временима постојати. Својим делима прота Марко Поповић настојао је пре свега да просвети и поучи своје читаоце, учврсти њихово родољубље, ојача слогу, љубав и међусобно разумевање народа различитих вероисповести. Служећи у многим местима широм Херцеговине, он је имао велики број читалаца, уводећи та места са својим родним Пљевљима по први пут у дела књижевности. У то време, у условима неписмености и заосталости нашег народа који је био под притиском Османлија и Аустроугара, овакав подухват проте Марка Поповића добија још већи значај и већу важност. Управо кроз Сабрана дела овог чувеног херцеговачког проте, многи ће се моћи упознати са многим причама, приповеткама, путописним цртама, беседама и свим оним што је кроз свој педесетогодишњи рад прота Марко Родољуб оставио своме народу. Године 1886, свој први текст још као млади богослов, прота Марко посветио је свом родном месту Пљевљима. Од тада, па све до године свога упокојења, прота Марко Поповић непрекидно је писао, стварао и градио живу цркву, поучавао је у свим својим местима поверену му паству и тако у тешким временима и околностима, ипак успео да многе младе људе усмери на праву стазу како духовну, тако и стазу родољубља. Прва његова књига штампана је у Панчеву 1892. године, те је у том периоду све до 1925. године написао и објавио укупно осам књига, које на један посебан и народу разумљив начин постају можемо слободно рећи путоказ правог и истинског родољубља.
- „Српске народне севдалинке“ – штампане у Панчеву 1892. године, приход од продаје ове књиге био је искључиво намењен за оснивање фонда српског књижевног друштва у Босни и херцеговини.
- „Књижевни радови“ – штампани у Великој Кикинди 1893. године.
- Приповетка „Све за народ“ – штампана у Српској манастирској штампарији у Новом Саду 1894. године.
- „Сузе на гробу митрополита Георгија Николајевића“ – штампано у Вршцу 1896. године.
- „Народни пријатељи“ – истинита шала у три чина са певањем – штампано у Дубровнику 1898. године.
- Два предавања подстарешине Марка Поповића, ( Снага народа и Братство и слобода), штампано у Мостару 1911. године.
- „Крсна имена – славе православних српских породица у Мостару“, штампано у Мостару 1923. године.
- „Невесињска пушка или крв за слободу“, позоришна радња у пет слика поводом 50 година од Невесињске пушке, штампано у Мостару 1925. године.
Поред горе наведених књига, прота Марко Поповић објављивао је многа своја дела у часописима са којима је сарађивао ( Бока, Босанска Вила, Братство, Весник, Голуб, Даница, Луча, Невен, Нови Источник, Споменак, Србобран, Српска ријеч, Вршачки гласник, Нови Васпитач, Банаћанин, Бачванин и многи други). Тих радова у часописима има преко 300 и ту се налазе његове приче, песме, беседе, путописне црте, народне умотворине, драме, приповетке, позоришни комади и многобројни други чланци. Такође, поред тих наведених дела, постоје и његова писма из приватног живота као и писма председници Кола српских сестара Савки Суботић.
Животопис проте Марка С. Поповића
Марко С. Поповић рођен је у Пљевљима 27. јануара 1869. године у сиромашној породици. Након што је основну школу завршио у родном месту, сиромашни и побожни родитељи, отац Симо и мајка Јефимија, шаљу сина најпре у гимназију у Сарајеву а затим у Српску богословију у Рељеву код Сарајева коју завршава са „похвалним” успехом 1887. године. Одмах затим бива постављен за народног учитеља у Стоцу где остаје две године (1887-1889). Своју прву Светосавску беседу организовао је управо у Стоцу давне 1888. године, на којој је прикупио 600 форинти и то наменио својој сиромашној школи за оснивање школског фонда.
Од 1889. до 1894. учитељује у Фочи где 25.7.1893. бива рукоположен за ђакона. У Фочи је учесник и покретач многих просветних и националних активности, па је, на пример, четири године био перовођа певачког друштва и пет година перовођа српске православне црквене општине. Као учитељ у Фочи основао је дечију штедионицу, те је од тих дпбрпвпљних прилога наручивао за децу многе корисне књиге и часописе. У Фочи се оженио Софијом из угледне породице Тошовић. За свештеника је рукоположен 29.6.1894. и бива постављен за пароха жиљевског са седиштем у Невесињу. Његовим заузимањем и трудом подигнута је нова српска црква у Удрежњу 1897. године.
Из Невесиња је 1. септембра 1897. године премештен у коњичку парохију где остаје све до 1910. године када је, 16. маја исте године од стране црквене општине у Мостару изабран за сталног пароха. У Коњицу, Поповић оснива Српску читаоницу 1908. године и дом Светог Саве 1904. године а осим свештеничке вршио је и вероучитељску дужност у српским народним школама на Борцима, Острошцу и Јабланици. У Мостару Поповићев национални, културни и просветни рад још више долази до изражаја. Активно сарађује у свим културним и просветним друштвима. Такође, у Мостару је вршио дужност вероучитеља у српској народној основној школи. Био је подстарешина Сокола у Мостару, члан народне одбране итд. Као повереник друштва „Привредник“ Поповић је велики број сиромашне деце из Херцеговине успео да збрине и упути на занате и трговину. Од 1897. до 1905. године активни је учесник у борби за црквено – школску аутономију а након анексије Босне и Херцеговине 1908. године један је од учесника у познатој депутацији у Будимпешти.
Оваква Поповићева културна и национална делатност није остала незапажена од аустроугарских власти. Још за време свог боравка у Фочи, власти су вршиле преметачину у његовом стану и заплениле су му неке његове рукописе. Настојeћи да га компромитују у народу, у којем је „без разлике вере” уживао велики углед и поштовање, власт је настојала да га поткупи нудећи му позамашну годишњу накнаду коју он одлучно одбија.
Већ на самом почетку Првог светског рата Поповић доживљава судбину коју је окупаторска власт наменила и стотинама других српских родољуба. Крајем јула, тачније 26. јула 1914. године одведен је са богослужења из мостарске Саборне цркве у војни затвор као таоц, а одатле 26. августа 1914. године премештен у војни затвор у Сарајеву пошто је, као члан Народне одбране, проглашен шпијуном Краљевине Србије и велеиздајником. Године 1915, са још 152 друга, у ланцима је одведен у Бању Луку где је суђен на чувеном „велеиздајничком процесу”.
Након 35 месеци тешке тамнице у којој је, иако болестан, мучен и злостављан, пуштен је на слободу услед недостатка доказа али уз забрану вршења дотадашње свештеничке дужности. Прота Марко Поповић је 9. априла 1911. године одликован црвеним појасом, док је након рата произведен у чин протојереја 30. марта 1919. године од када је све до 1929. године управљао мостарском протопрезвитератом. Од 1923. до 1926. године вршио је дужност и управљача невесињског протопрезвитерата. Одликован је и највећим свештеничким одличјем, напрсним крстом 24. новембра 1920. године. За редовног члана црквеног суда у Мостару изабран је 29. априла 1929. године, а за архијерејског заменика 10. маја 1932. године. За плодни национално-просвјетни рад Марко С. Поповић је одликован и бројним државним одликовањима. Указом Његовог Величанства Краља Петра I од 2. септембра 1913. године на предлог министра војног Милоша Божановића одликован је орденом Светог Саве IV степена, указом Његовог Величанства Краља Александра од 22. марта 1921. године орденом Белог Орла V степена а указом од 25. октобра 1923. године Орденом Белог Орла IV степена, док је указом од 17. децембра 1929. године одликован орденом Светог Саве III степена. Преминуо је у Мостару, где је и сахрањен 7. јула 1936. године у порти Старе Цркве.
„Ономе који је у најтежим и најцрњим данима наше историје
припаљивао духовним лучама својој повереној пастви кандило наде
у ослобођење, ономе кога су под тиранским јармом Аустроугара
због његовог видног националног рада као свештеника, везаног у
ланцима прогонили, пљували, у таоце одводили, па чак и на смрт
осуђивали, ономе који је подносио велике патње ради добра свога
народа припремајући му светлу будућност, ономе који је када је
било најтеже дао све за народ, ономе који је проживео у свом
животу више чемерних и суморних дана неголи срећних и светлих.
Његовим одласком изгубили смо много, јер смо се њиме као
одличним Србином и примерним свештеником само могли дичити,
но судови су Господњи неиспитани, он оде телом од нас из наше
средине, али дух и пријатна успомена на драгог нам проту Марка
вечно ће живети у нама.“
Део говора са опела проти Марку Поповићу,
7. јула 1936. године
Протођакон Д. И. Вучковић