Данас Црква износи на средину храма Часни и Животворни Крст Господњи, окићен цвијећем и босиљком, и пред њим се, уз пјесму „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и свето Васкрсење Твоје славимо“, клања сав народ Божији. У древном Јерусалиму, послије обретења Крста трудом свете царице Јелене, патријарх Макарије стао је на узвишено мјесто и подигао Дрво Крста пред мноштвом, а народ је, не могавши другачије да изрази оно што му је испунило срце, вапио: „Господи, помилуј!“ Тај вапај понављамо и данас, док се, при чину воздвижења, Крст узноси на све четири стране свијета и спушта до саме земље. И већ у самом том обреду крије се цијело богословље данашњег празника: оно што се подиже јесте оно што је понижено; оно што се узноси и слави јесте дрво срама, оруђе најсрамније смрти коју је античко доба знало.
Не смијемо, браћо и сестре, заборавити шта је Крст био за оне који су га први гледали. За Римљане – казна за робове и бунтовнике, смрт толико срамна да Цицерон вели како римском грађанину не приличи ни сама ријеч „крст“, не само на тијелу, него ни у мислима, ни у очима, ни у ушима. За Јевреје – проклетство: „Проклет је сваки који виси на дрвету“ (Гал 3, 13; уп. 5 Мојс 21, 23). И управо зато апостол Павле, у данашњем апостолском читању, изговара оно што је за разум свијета било нечувено: „Ријеч о крсту лудост је онима који гину, а нама који се спасавамо сила је Божија… Ми проповиједамо Христа распетога, Јеврејима саблазан, а Јелинима безумље“ – да би одмах додао: „Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост Божија јача је од људи“ (1 Кор 1, 18.23.25).
Слабост Божија. Ево ријечи коју данас треба да промислимо до краја. Бог је благоволио да спасе свијет не громом и муњом, не легијама анђела – које је, по сопственим ријечима, могао у сваком часу да призове (Мт 26, 53) – него слабошћу. Апостол каже да је Син Божији, будући у обличју Божијем, „понизио самога себе, узевши обличје слуге… и био послушан до смрти, и то смрти крсне“ (Фил 2, 6–8). То самоиспражњење, тај κένωσις Бога Логоса, почиње у витлејемским јаслама, али на Голготи достиже размјере које ниједан људски ум није могао да наслути. Бог који је постао човјек – не човјек у царској порфири, него човјек кога могу да одбаце, да га пљују, да му ставе трнов вијенац на главу и трску у руку као подсмијех царском скиптру, да га шибају, и на крају да га приковају на дрво између двојице разбојника. Вјечни Логос, „кроз кога све постаде“ (Јн 1, 3), виси наг, жедан, изложен руглу пролазника.
Ту је, да бисмо остали у мјери Отаца, потребна једна богословска напомена. Кенозис не значи да је Логос престао да буде Бог, нити да је божанска природа сама по себи постала подложна страдању. Свети Кирило Александријски учи да је Логос „бестрасно пострадао“ (ἀπαθῶς ἔπαθεν) – пострадао у своме тијелу, које је истински Његово, остајући по божанству непромјењив; а Пети васељенски сабор исповиједа да је „Један од Свете Тројице пострадао тијелом“. Кенозис, дакле, није губитак божанства, него његово скривање; није немоћ природе, него слободни избор љубави. Зато кондак празника и пјева о Христу који се на Крст узнесе „вољом“ (ὁ ὑψωθεὶς ἐν τῷ Σταυρῷ ἑκουσίως). Слабост Крста није слабост Онога који не може, него Онога који неће да употријеби силу. И управо у том Божијем „неће“ крије се тајна коју данас созерцавамо.
Зашто, браћо и сестре, Бог жели да Га човјек прими не у Његовој сили и слави, него у људској немоћи и слабости? Зашто се није јавио свијету онако како су Га Јевреји очекивали – као Месија-цар који ће силом збацити римски јарам – или онако како су Га тражили Јелини – као непобитан закључак философског разума?
Одговор је, чини ми се, у овоме: кад Бога примамо само кроз призму Његове свемоћи, ми Му се, у крајњој линији, покоравамо силом. Опчинила нас је Његова моћ, поразила нас, надвладала нас – и ми клечимо не зато што љубимо, него зато што не можемо друкчије. Такво клањање може бити дивљење, може бити страх, може бити и разборит рачун онога ко увиђа да је са јачим боље бити у миру – али то још није љубав. Сјетимо се Израиља под Синајем: кад је Бог сишао на гору у огњу, диму и гласу трубе, и кад се сва гора тресла, народ је, стојећи издалека, рекао Мојсију: „Говори ти с нама, и слушаћемо; али нека не говори Бог с нама, да не помремо“ (2 Мојс 20, 19). Сила Божија, непосредно објављена, рађа трепет и удаљавање, а не заједницу. Пред громом се човјек склања; Распетоме – може да приступи.
Кад, пак, Бога примамо кроз Крст, кроз Његову људску слабост и немоћ, онда нема ничега што би нас на то приморало. Распети не принуђује. Он не пружа необорив доказ, не пријети, не заслијепљује чудом. Он само јесте ту – обешчашћен, рањен, љубећи. И ако Му човјек тада приступи, ако у том попљуваном и ишибаном лицу препозна Господа свога, то може бити само из слободног, љубећег срца. Крст је, дакле, мјесто на коме Бог свјесно одлаже Своју силу да би оставио простора нашој слободи; мјесто на коме Он чека да Га заволимо, а не да Му се покоримо.
Ову истину рано хришћанство изразило је ријечима које не смијемо заборавити. Непознати писац Посланице Диогнету, говорећи о томе како је Бог послао Сина Свога, каже да Га је послао као онај који спасава, који убјеђује, а не присиљава – „јер насиље није својствено Богу“ (βία γὰρ οὐ πρόσεστι τῷ Θεῷ; Diogn. 7, 4). А свети Иринеј Лионски учи да Логос искупљује човјека не силом, него убјеђењем, како приличи Богу који убјеђује, а не намеће насиље (Adv. haer. V, 1, 1). Бог, који је створио човјека слободним, не жели да га спасе мимо његове слободе – јер спасење наметнуто силом не би било спасење човјека, него његово поништење.
Отуда и она страшна, а тако дубока сцена под Крстом. Првосвештеници и књижевници, пролазећи, ругали су се: „Друге је спасао, а себе не може спасти. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сада с крста, и вјероваћемо Га“ (Мт 27, 42). Замислите: они Му нуде вјеру – под условом да сиђе. Нуде Му управо оно ради чега је дошао, али на путу силе. И Он не силази. Не зато што не може, него зато што вјера изнуђена чудом не би била вјера, него поробљеност. Достојевски је, у легенди о Великом инквизитору, дао овом тренутку незаборавни израз: Инквизитор прекорева Христа што није сишао с Крста, јер није хтио да поробљава човјека чудом, него је жудио за слободном вјером; жудио је за слободном љубављу, а не за ропским усхићењем пред силом која је једном заувијек застрашила. Инквизитор у томе види Христову заблуду, јер људи, по њему, не могу да понесу терет слободе. Јеванђеље, напротив, у томе открива сву величину и сву њежност Божије љубави према човјеку.
Није то први пут да Христос одбија пут силе. Већ у пустињи ђаво Му нуди све што би вјеру учинило неизбјежном: да хљебом привуче гладне, да се баци са крила храма и чудом задиви мноштво, да прими сва царства свијета (Мт 4, 1–11). Кад су Га, послије умножења хљебова, хтјели „ухватити да Га учине царем“, Он се сам повуче у гору (Јн 6, 15). А кад Петар, чувши за предстојеће страдање, рече: „Боже сачувај, Господе! Неће Ти то бити“ – Господ му одговара најоштријим ријечима које је икада упутио неком ученику: „Иди од мене, сотоно… јер не мислиш што је Божије, него што је људско“ (Мт 16, 22–23). Хтјети Христа без Крста, Бога силе без Бога кенозиса – то је, по суду самога Господа, искушење сатанинско.
А погледајте, браћо и сестре, ко је Христа препознао управо у часу Његове највеће немоћи. Благоразумни разбојник, распет поред Њега, види човјека који умире у истој муци као и он – без чуда, без силаска, без икаквог спољашњег знака царства – и ипак каже: „Сјети ме се, Господе, кад дођеш у царство своје“ (Лк 23, 42). Какве вјере, браћо! Апостоли су видјели васкрсење мртвих и ходање по води, па су се разбјежали; разбојник није видио ништа осим Крста, а исповједио је Цара. И римски капетан, стојећи наспрам Крста, видјевши како издахну – не видјевши чудо, него начин на који је Христос умро – рече: „Заиста овај човјек бијаше Син Божији“ (Мк 15, 39). То је вјера која се рађа из погледа на распету љубав, а не из страха пред силом. То је вјера слободног срца.
Али данас, браћо и сестре, не славимо само Крст, него Воздвижење Крста – његово подизање, узношење, прослављење. И ту се открива други, подједнако важан слој тајне. Слабост Крста није посљедња ријеч; она није пораз који треба стидљиво прећутати, нити немоћ коју треба романтизовати као вриједност саму по себи. Апостол који говори о „слабости Божијој“ у истом даху назива Распетога „Божијом силом и Божијом премудрошћу“ (1 Кор 1, 24); а на другом мјесту каже: „Јер ако и би разапет у слабости, али је жив у сили Божијој“ (2 Кор 13, 4). Сила Крста је, међутим, сила сасвим друге врсте од оне коју свијет познаје: то није сила која покорава, него сила која привлачи. Сам Господ вели: „И кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јн 12, 32). Не „присилити“, не „подјармити“, него „привући“ – онако како љубав привлачи љубав. Подигнут на Крст, Христос постаје средиште свијета не као освајач, него као Онај чије раширене руке, по ријечима светог Кирила Јерусалимског, грле крајеве васељене и сабирају расијане у једно.
Зато свети Никола Кавасила, говорећи о љубави Божијој према човјеку, не устручава се да је назове готово безумном, μανικὸς ἔρως – љубављу која излази из себе, која се спушта до крајњег понижења само да би задобила оно што се силом задобити не може: слободно узвраћено срце. Бог је могао да нас покори; Он је хтио да нас задобије. Покорити се може тијело; задобити се може само срце. А срце се задобија једино љубављу која је спремна да буде и одбачена.
Истине ради, ваља рећи и ово: Писмо не крије да ће се Христос једном јавити у слави, и да ће се тада „појавити знак Сина човјечијега на небу“ (Мт 24, 30) – а тај знак, по једнодушном тумачењу Отаца, јесте управо Крст. Тада сила Божија више неће бити скривена. Али управо зато је ово вријеме, вријеме између Крста и Другог доласка, вријеме Божијег дуготрпљења и наше слободе. Сада, док Бог још стоји пред нама у лику Распетога, док још куца на врата и не проваљује их (Отк 3, 20), можемо да Га примимо онако како једино љубав прима – слободно. Тада ће свачији језик признати да је Исус Христос Господ (Фил 2, 11); али блажени су они који су Га признали и завољели онда кад их ништа на то није приморавало.
Шта то значи за нас, браћо и сестре, данас, док приступамо да цјеливамо Часни Крст? Прво, значи да не смијемо тражити Бога силе – Бога који ће нам служити као јемство успјеха, заштита од сваке невоље, доказ пред онима који не вјерују. Ко тражи само таквог Бога, тај још није срео Распетога. Друго, значи да ни ми, ако смо Христови, не смијемо ширити вјеру и задобијати друге силом, притиском, наметањем, ма колико то изгледало побожно. Историја, нажалост и хришћанска, зна за искушење да се Крст претвори у мач и знамење власти; али Крст који се намеће силом више није Христов Крст. Црква је јака онолико колико је кенотична, колико личи на свога Распетога Господа. И треће: значи да сопствени крст, који нам Господ заповиједа да узмемо (Мт 16, 24) – болест, понижење, непризнатост, немоћ – не морамо доживљавати као знак Божијег одсуства, него он може постати мјесто најдубље заједнице с Њим. Јер Он је рекао апостолу, а преко њега и свакоме од нас: „Доста ти је моја благодат, јер се моја сила у слабости показује савршено“ (2 Кор 12, 9).
Кад, дакле, данас будемо стали пред Часни Крст и чули пјесму „Крсту Твоме клањамо се, Владико“, нека наше клањање не буде клањање роба пред силом која га је надвладала, него поклон љубећег срца пред Љубављу која се дала до краја. Нека наше „Господи, помилуј!“ буде онај исти вапај јерусалимског народа – вапај оних који су у дрвету срама препознали Дрво живота. Јер оно што се данас воздвиже у храму, најприје је воздвигнуто на Голготи; и оно што је тамо било саблазан и лудост, нама који се спасавамо јесте сила Божија.
Крсту Твоме клањамо се, Владико, и свето Васкрсење Твоје славимо. Амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.
Ауторизована беседа на празник Возвдвжења Часног и Животворног Крста (1 Кор 1, 18–24; Јн 19, 6–11. 13–20. 25–28. 30–35)