Помаже Бог и хвала Вам што говорите за рубрику Лекције из иконописа, портала Кинонија.
- Ваш уметнички пут траје већ више од две деценије. Како су изгледали Ваши почеци и шта је пресудило да се поред класичног сликарства посветите управо мозаику, као једној од најзахтевнијих техника?
Сваки почетак је условљен трагањем. Мој уметнички пут започео је класичним сликарством, али су ме до прекретнице и прелазак на мозаик, односно мозаички иконопис, довела два потпуно различита, а опет нераскидива тока током студија на ФЛУ. Први је био духовни — уморна од концептуалног хаоса факултета, слављења „лепоте ружног“ и пролазних уметничких мода, осетила сам снажну потребу за духовним смирењем и за радом који има вишу сврху. Желела сам да стварам дела која неће зависити од тренутног тренда нити скупљати прашину у тами атељеа, већ дела која ће бити изложена људима на духовну корист. У тим трагањима сам примила Свету тајну крштења и у Богу пронашла нови уметнички и животни ослонац.
Други ток био је крајње прагматичан. Тражећи начин да преживим, прихватила сам препоруку за рад у атељеу који се бавио израдом црквених мозаика, а који је водио тадашњи професор мозаика на ФЛУ , Ђура Радловић. Током академских дана, мозаик је био техника коју нисам волела и од које сам бежала. Ипак, Онострано вођство је хтело другачије. Оно што је почело као пуки рад за хлеб наспрам мојих естетских афинитета, претворило се у тренутак у коме су се материјал од камена и моја новооткривена вера стопили у једно, откривајући ми лепоту која је већа од мојих почетних предрасуда.
Тако сам у мозаику, као једној од најзахтевнијих техника, пронашла ту тражену постојаност и смисао. То је техника која не трпи површност – не можете је преварити нити урадити на брзину. Захтева апсолутно давање. Прелазак на мозаике за православне цркве дошао је из унутрашње потребе да радим нешто што има трајност, виши смисао и што остаје вековима иза нас.
- Љубитељи често расправљају о границама канона. Како као магистар сликарства проналазите баланс између строгог поштовања црквених правила и уношења сопственог ликовног сензибилитета крог текстуру камена и линије?
Мој лични печат у црквеном мозаику уобличио се кроз дијалог између мог природног дара и строгости православне иконе. Од академских дана, са лакоћом уобличавам тродимензионалност и градим атмосферу на слици. Међутим, унутар црквене уметности, увођење атмосфере представља својеврстан парадокс, јер канон одбацује световни илузионизам и пролазне ефекте. Управо ми је мозаик пружио ту слободу потребе за личним изразом. Мој изазов, који је убрзо прерастао у оно што ја сматрам квалитетом мог рада, био је како да тај дар укротим и преточим у нешто узвишеније. Своју оригиналност градим на финој граници: користим осећај за волумен да камену дам унутрашњу снагу, а кроз атмосферу не дочаравам спољашњи свет, већ простор молитвене тишине и благодатне светлости. То ме држи чврсто унутар православних догми и истовремено чува од скретања у површни реализам или сладуњаве, сентименталне интерпретације. Трудим се да мој мозаик не угађа оку јефтином илузијом, већ кроз племениту дисциплину сведочи дубину и трајност вере. Изван саме форме, мозаик је за мене сусрет са живом личношћу. Сваком светом лику прилазим са дубоком потребом за душевним и духовним проницањем, тражећи у камену оно што долази након људске драматике — преображени мир и благодатну тишину. Трудим се да том, унутрашњом духовном психологијом Светитеља дам мом раду аутентичност и снагу, док ме то истовремено чува унутар строгог православног канона.
- Процес цепања камена и његовог уграђивања у малтер захтева дуготрајан рад у тишини. Можете ли за наше читаоце описати како изгледа тај занатски, готово литургијски моменат рађања једног светитељског лика из сировог природног материјала?
Сам процес стварања мозаика има дубоко литургијски карактер. Камен има свој живот и своју снагу. Он пружа отпор. Током рада, камен заједно са уметником ломи његову сопствену вољу. То ломљење воље дубоко доприноси унутрашњем смирењу и смањењу гордости. Материја тако активно учествује у финалном исходу уметничког дела. Камен је неумољив; он не трпи пуко понављање научених покрета нити механички, шематски приступ. Дан започиње хаосом сирових, великих и неправилних комада камена, а завршава се умирењем тих истих комада залепљених на подлогу. Када се тишина атељеа споји са физичким радом, сваки утиснути каменчић (tessera) постаје једна изговорена молитва. Рађање светитељског лика из тог сировог, хладног материјала изгледа као чудо стварања у малом. То је тренутак када материја престаје да буде само грађевински елемент и постаје носилац Светога Духа, дубоко мењајући и мене.
- За љубитеље црквене уметности, златна позадина у мозаику није само украс, већ симбол Божанске светлости и Царства небеског. Како из угла мајстора бирате и уклапате златне коцкице да бисте постигли тај утисак бесконачности и неземаљског простора?
Злато у мозаику за мене није оквир, већ живи духовни простор који испуњава ореол или читаву позадину око светог лика. Позлаћене тесере постављам концентрично, пратећи линије светитељевог лика и фигуре. Иако је крајња површина мозаика равна, јер се слаже лицем на равној подлози, избор сваке коцкице редом је дубок и динамичан креативан процес. Овде нема места хладном и једноличном перфекционизму златних листића са сликаних икона; мозаик по својој природи одбацује круту униформност. Пажљивим комбиновањем различитих нијанси позлаћених коцкица током низања, постижем ефекат суптилне, вибрирајуће светлости и специфичног одсјаја око Светитеља. Та златна позадина никада није монотона нити статична — она пулсира унутрашњим животом, али остаје молитвено смирена и у потпуном складу са православним каноном.
Моји мозаици су изложени отвореном небу, саздани од природног камена, стакла у боји, керамике и злата, што их чини нераскидивим делом амбијента који их окружује. Оно што ме посебно фасцинира јесте начин на који промена светлости потпуно мења њихову атмосферу — та појава је тајанствена и жива, баш као поглед на језеро дању и ноћу. Дању, под сунчевим зрацима, природни камен, стаклена паста а посебно златни фондови дишу заједно са природом, док ноћу, под динамичном тамом небеског свода и под вештачким осветљењем сијалица, мозаик потпуно трансформише свој израз. Та ноћна светлост буди неке друге нијансе и одсјаје, отварајући простор за нову молитвену тишину.
- Мозаик има потпуно другачију тактилност и монументалност у односу на фрескопис. Шта је оно што мозаик може да пружи ентеријеру једног храма, а што се не може постићи ниједном другом ликовном техником?
Иако је фрескопис диван и прозрачан, мозаик цркви даје потпуно другачију димензију монументалности, посебно на спољној фасади храма, у лунетама изнад улазних врата где се најчешће и налази. Његова тактилност је физички присутна; он поседује тродимензионалност која избија из зида. Мозаик пружа архитектури постојаност која пркоси вековима, сунцу, мразу, киши и влаги, али и специфичну акустику и динамику светлости коју ниједна друга техника нема. Док фреска упија светлост, мозаик је рефлектује и умножава. Он претвара фасадне лунете у живи, пулсирајући организам који са уласком сунчевих зрака мења свој изглед из минута у минут, дочекујући вернике динамичним и увек новим сведочанством вере већ при првом сусрету са светињом.
- Са преко 20 година искуства, Ваши мозаици су постали трајни део наше културне и духовне баштине. Какав је осећај знати да ће Ваша дела на зидовима цркава посматрати, и пред њима се молити, генерације верника вековима после нас?
Када се мозаик коначно постави на зид, он престаје да буде мој и почиње да живи свој живот мимо мене. Познање да моји мозаици постају трајни део наше културне и духовне баштине са собом носи огромну одговорност, али и дубоко смирење. Након три деценије рада, свесна сам да ја нисам власник тих дела. Осећај да ће моје уметничке одлуке, донесене у тишини атељеа, посматрати генерације верника вековима после мене, изазива страхопоштовање. То ме подсећа да у црквеној уметности уметник мора бити само проводник вере. Мозаик ће надживети моје име, моје савременике и ово време, и остати на зидовима као сведочанство нашег доба и трајни позив на молитву онима који долазе.
Радост спознаје да је мој пут имао смисао за којим сам жудела на почетку свог уметничког трагања је доказ да сваки дуготрајан уложен труд, посебно ако је благословен оставља траг не само на аутора већ и на многе друге који су неким промислом ушли у тај мали али чудесан свет око њега. Сведок сам многих малих али великих чуда која су се десила и мени а понајвише људима око мене. Неко је посматрајући лик Богородице који сам урадила написао песму. Донатори који су помогли израду су након постављања мозаика добили децу. У неким породицама је дошло до катарзе и мирења, док су други долазили потпуно сломљени, тражећи тиха уточишта и утеху само гледајући у ликове обликоване коцкицама камена. Камен је морао да прође кроз моје повреде, заморе, људске дилеме, стрпљење и ломљење у атељеу, да би на црквеном зиду након освећења и сјединивши се са Светињом постао лек, мир и чиста светлост за друге.
- Иза Вас је импозантан опус стварања. Постоји ли један мозаик или слика у Вашој каријери који за Вас имају посебну духовну или личну тежину, и коју причу Он носи?
Сви моји радови су ми подједнако драги, јер сваки носи део моје душе, али неколико њих има посебно место.То је пре свега мој првенац -икона Пресвете Богородице за цркву Светог Марка, коју сам радила дуго у великом атељеу код професора, по узору ма Хиландарску сликану икону Богородице Одигитрије, Путеводитељице, мукотрпно тражећи свој лични израз у мозаику. Кроз њу сам први пут осетила како хладан материјал може да проговори језиком дубоке духовне нежности.
Свој пут у овој техници заокружила сам са последња два рада. Они су ми уједно и најважнији као уметнички зенит и коначни завршетак стваралачког пута. Након представе Светог Архангела Михаила, коју је пратио болни животни период, мој плодни стваралачки век заокружио је мозаик Благовести. Рад на овом делу био је филигрански детаљан, изузетно дуготрајан и ношен огромном уметничком инспирацијом. Посветила сам га преминилом члану своје породице, уграђујући у сваку тесеру љубав и сећање. Међутим, управо је тај исцрпљујући и прецизни напор оставио трајне последице – због физичке повреде коју сам током рада задобила, Благовести су означиле коначни завршетак мог опуса стварања у материјалу. Ова два дела, заједно са интерпретацијом Хиландарске Богородице Одигитрије, Путеводитељице са почетка пута, данас стоје као моји најинтимнији духовни белези, сведочећи о победи светлости над тамом и о уметничкој жртви која остаје уткана у вечност камена.
Из животописа мр Мирјане Милић
Мр Мирјана Милић је редовни професор на факултету Деспот Стефан Лазаревић. Дипломирала је на Факултету ликовних уметности Универзитета уметности у Београду, у класи проф. Милице Стевановић, 1994. године. Магистрирала је на истом факултeту 1998. године, под менторским руководством проф. Милице Стевановић.
Живописањем у техници мозаика бави се од 1997. године. Од 2001. године предаје на Високој школи-Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију различите предмете из ужих уметничких области Црквене уметности и Обнова и чување: Мозаик, Сликарске технике и Рестаурација и консервација мозаика. У звање редовног професора изабрана је 2017. , а од новог круга акредитације до данас у истом звању редовног професора предаје предмете Сликарске технике са копистиком 1 и Сликарске технике са копистиком 2 na факултету Деспот Стефан Лазаревић. Члан је УЛУС-а од 1995. и УЛУПУДС-а од 2018.
Самосталано радила и и водила пројекте на идејним решењима и изради преко педесет црквених мозаика за преко тридесет цркава и манастира (Томашево, Блишково, Куманица, Месић, Милешева, Враћевшница, Копорин, Боговађа, Никоље, Кикос) у земљи и иностранству (Француска, Црна Гора, Република Српска, Кипар).
Самосталано радила и водила пројекте на рестаурацији више мозаика.
Имала пет самосталних изложби и преко двадесет групних изложби у земљи и иностранству (Црна Гора, Француска, Македонија). Добила награду за најуспешније дело – Изложба „Мозаик малог формата 11“ Мала галерија УЛУПУДС-а, 2016.,; похвалу за рад на 4. изложби портрета, Галерија Дома културе „Вера Благојевић“ Шабац 2017. Објавила је теоријски рад: „Стилске могућности савременог мозаичког живописа“ у периодичном издању Иконографске студије 5, Висока школа СПЦ за уметности и консервацију
Остале важније квалификације: 2019. Члан савета Галерије СКЦ Нови Београд, 2018. Члан комисије за доделу награда – изложба VIII Бијенала мозаика -Галеријa СКЦ Нови Београд, 2018. Учешће на трибини НОАфеста 2018 (Novi Sad open art festival) фестивала домаће савремене уметности, 2011. Учешће на Међународном научном скупу Мозаички живопис и монументална архитектура – Светосавски дом Храма Светог Саве на Врачару, 2008. Учешће на рестаурацији и консервацији дислоцираних мозаика „Диониса“ и „Лавиринта“ из Народниг музеја у Зајечару под покровитељством Института за конзервацију и рестаурацију Италије, 2006. Учешће на Десетом конгресу AIMC (међународно удружење мозаичара) у Скопљу.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић, а има за циљ да упозна читалачку публику са основама иконописа и теологиом иконе.