Живећи савременије, у модерним токовима, са развитком технологије и доступних алата и вештина, човек мења свој начин живота и рада, тежећи да се усавршавањем и олакшавањем креће мањим напором ка већим плодовима својих трудова. Тако, одређене вештине, практичне навике и догађаји бивају све мање применљиви и полако ишчезавају. Ипак, у ком год времену живео, колико год оно било захтевно или лагодно, човек се суочава са претњом смрти и нестанка, што значи да се основна човекова потреба ˗ за животом, љубављу и односом са оним другим, никада не мења.
Време, наравно, није наше, већ представља један од најлепших дарова које нам је Господ дао. Стога време јесте савршен дар који и ми можемо некомо дати, будући да не може да се врати, већ представља искрену жртву и чисту љубав (уколико није злоупотребљено – трговано). Једино што остаје када време прође јесу дела љубави, наше је само оно што дајемо. Човек милосрђем и доброчинством постаје већи и оригиналнији, издваја се из средине и постаје препознатљив знак постојања. Неко ко не твори, ко не ради, већ само лењствује, само је један од масе људи, док онај који својим делима конкретно пружа руку ближњем, он, уистину, постаје посебна личност која своје постојање чини непоновљивим.
Овде треба разликовати неколико ствари. Прво, свако од нас је заменљив у својим пословима и каријерама и не треба се заносити тиме да смо посебни и да ће свет стати без нас. Али, уколико творимо дела љубави, онда ћемо засигурно бити непоновљиви свакој особи за коју се вежемо, са којом остваримо однос заједнице. Што више особа повезујемо у однос, то заједница бива већа и наше постојање постаје снажније. Ипак, ако градимо на пролазном и смртном, наше постојање нема перспективу, због тога треба градити најпре поверење и покрет ка Богу, који ће прегаоцу дати и махове за свако друго добро и корисно дело.
Један од видова човекољубља и доброчинства који је красио наш народ, у не тако давној прошлости, јесте и моба. Када човек чини добро дело, материјално и духовно, корист је многострука. Онај који помаже другом човеку, чини добро дело њему, али и себи убраја у спасење. Дакле, само у љубави и милости обе стране имају корист.
Мобом се, у прошлости, звало сабирање на рад, на помоћ у физичким пословима, кошењу ливада, жетви, сетви, бербама и свим другим радовима које су домаћини морали да обављају како би обезбедили животне потребе за своје породице и домаћинства. Сваки посао био би изводљив и пријатељи, комшије, али не само они који се налазе у суседству, комшилику, већ и из других села, сабирали су се и помагали у пословима. Мобу је пратио читав низ активности, те је тако летњу врућину и тежак рад одликовало учешће читаве породице. Није било важно колико ће се радити код једног домаћина, а колико код другог, нису мерене сатнице. Било је важно да свако учествује и допринесе колико може и колико је потребно. Негде се радило мање, негде више, негде краће, негде дуже, али заједништво се мерило искључиво у учешћу. Такве генерације које су структуралним посматрањем и учењем кроз учешће вертикално преносиле културу и знања, учиниле су да по Божјем допуштењу, овај свет који данас познајемо узнапредује до мере у којој имамо алате који ће човека поштедети дотадашњих напора. Ипак, сваки напредак човека, није мио ономе који човека највише мрзи, тј. ђаволу, па је стога праћен искушењима и слабостима, доносио ратове, поделе, свађе, мржњу, међу народима, међу комшијама, а најпосле међу најмилијима, унутар породица.
Моба није ништа друго до делатни израз љубави и бриге према ближњем. Још савршеније добро дело јесте ономе од којег нећемо очекивати ништа за узврат, попут Милостивог Самарјанина. Тумачећи новозаветне Христове заповести (Мт 22,37-40), видимо да их Господ наводи као најважније, као оне које су најпотребније, изнад свега другог. Тих заповести није било у Мојсијевом декалогу (2Мој 20,1-17). Ипак, чини се да људи нису били спремни за савршенство закона љубави. Било је потребно да се кроз старозаветно васпитање припреме за савршенство љубави којем ће их, нас, Господ личним примером научити. Можда тако можемо посматрати и мобу, као изузетан пример добре праксе и љубави према ближњем. Но, када смо већ толико узнапредовали, било би потпуно погрешно да заборавимо у потпуности на модел мобе, неопходно је да он узнапредује по угледу на Христа, у мобу љубави. Богочовек Христос тражи богољубље и човекољубље, тако ћемо испунити све што нам поручује кроз заповести.
Свако време даје нове изазове и потребе. Данас мобу љубави можемо остварити и најобичнијим волонтирањем. Верско доброчинство, разне омладинске заједнице при црквама, богомољачки покрети, православне народне хришћанске заједнице, кола српских сестара, дају свакоме, младом, зрелом или старијем човеку, детету, жени или мушкарцу, могућност да активно учествује и пружи подршку ономе коме је у овом тренутку потребна, не гледајући на трајање или обим. Млада особа волонтирањем у хуманитарним организацијама, Црвеном крсту или другим, може многоструко допринети заједници кроз многе корисне активности и оспособити се да делује чак и у одређеним кризним ситуацијама. Кроз овакво заједничарење, млад човек и у свету сајбер технологије, у тренутку који нам је Господ доделио, може себе градити и чинити непоновљивом особом. Могућности увек има, где има и воље. Стога, бирајмо заједницу и нађимо своје место у њој. Некада неће бити лако, али Господ је са нама. „Шта год ткаш, везуј за небо,” поручује Свети Владика Николај Велимировић, Свети апостол Павле каже: „Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов” (Гал 6,2), а Христос још пре „Само веруј и не бој се.”
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.