Разговор са Љиљаном Божовић, клиничким психологом и психотерапеутом, вођен поводом њеног истраживања духовности у гешталт терапијском сусрету, које спроводи у оквиру докторских студија и које представља тему њене докторске дисертације, оставио ми је после поновног читања, другачији утисак од онога који сам имала док сам припремала питања. Тада сам настојала да разговор поведем према великим темама: личности, односу, смислу, слободи, духовности, благодати, смрти. Данас видим да су нека од тих питања била преоптерећена сопственим претпоставкама.
У жељи да отворим дубљи простор разговора, понекад сам га већ у самом питању сувише одредила. Љиљана Божовић је, међутим, учинила нешто што сматрам вреднијим од сагласности са саговорником: није следила питање тамо где за то није имала довољно разлога. Управо се у томе показала озбиљност њених одговора. Говорећи о духовности, она је не претвара у објашњење за све оно што у човеку остаје необјашњено. Не одваја је од живота, нити је уздиже изнад човекове конкретне психолошке стварности. Напротив, враћа је односу, смислу, одговорности, присуству, способности човека да буде са другим и да понесе сопствени живот. Посебно је важна њена мисао да се персонално не може прескочити да би се стигло до трансперсоналног. Та опасност „духовног заобилажења“ превазилази оквир психотерапије: човек понекад великим речима покушава да прескочи управо оно са чиме би најпре морао да се сусретне у себи. Духовност која не може да издржи истину о конкретном човеку, његовим границама, ранама и одговорности, лако постаје само узвишен говор. Фино ,,место сурета“ током нашег разговора је и тачка где су се психотерапијски и духовни језик највише приближили, али и тамо где је Љиљана сачувала разлику међу њима. Моја питања су понекад тражила синтезу; њени одговори су тражили меру. И управо је та мера омогућила да ни психотерапија ни духовност не буду умањене. Нема потребе да једна другој позајмљују ауторитет. Обе постају озбиљније онда када знају шта могу да кажу о човеку, али и где престаје њихово право на коначну реч.
Посебну тежину у нашем разговору за мене је имало питање смрти и онога што остаје изван граница непосредног искуства и проверљивог знања. Моје питање је ту намерно закорачило из психотерапијског у шири, егзистенцијални простор, тражећи одговор тамо где се човек нужно сусреће са границама сопственог сазнања. Љиљана Божовић није покушала да ту границу премости претпоставком, нити да језику психотерапије припише моћ коју он нема. Њено признање да нема одговор на питање шта се са „пољем“ дешава, разумела сам као знак професионалне и мисаоне зрелости. Још важније, она је тиме отворила простор за оно што превазилази непосредно и емпиријско без потребе да непознато прогласи познатим. И знање и вера, свако у свом поретку, губе од своје озбиљности онда када престану да поштују тајну пред којом човек стоји. Сличну меру препознајем и у њеном говору о одговорности.
На моје питање да ли смо „сви криви за све“, прави неопходну разлику између кривице и одговорности. Одговорност значи препознати сопствени део, прихватити последице избора, разликовати своје од туђих граница и разумети да промена почиње од онога за шта заиста можемо да одговарамо. То је мање звучан, али човеку кориснији одговор. Велике мисли, издвојене из контекста, понекад могу постати тежак терет управо онима који су већ навикли да носе оно што им не припада. После овог разговора зато ми се чини да питање духовности у психотерапији поставља питање да ли обе могу да остану пред истим човеком а да га не сведу на сопствени речник.
Љиљанини одговори су ми били драгоцени управо због тог отпора свођењу. Човек јесте биће своје историје, односа и психолошких процеса, али није само то – он јесте биће које тражи смисао, али ни смисао не сме постати реч којом ћемо заобићи његову стварну патњу. Можда је најбољи одговор заправо на питање да ли се савремени човек више плаши Бога или сопственог унутрашњег простора, где је тежиште померила са страха на смисао, на човекову потребу за духовним испуњењем, на питање због чега трајемо, поново устајемо, верујемо животу и волимо га. У том померању препознајем и суштину нашег разговора: свако питање је враћала живом човеку. И добро је што је било тако, највеће питање је оно које оставља довољно простора другом човеку да нам одговори другачије него што смо очекивали.
После разговора са Љиљаном Божовић остаје ми управо та мисао: озбиљност говора о човеку почиње онда када знање престане да буде потреба да човека објаснимо до краја и постане способност да пред њим останемо пажљиви, одговорни и отворени за оно што још не разумемо.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.