Кад се Стефан Немања одрекао власти на сабору у Расу (1196) и препустио престо свом сину Стефану Немањићу, касније названом Првовенчани, пошао је монашким путем и узео ново име Симеон. Прво се подвизавао у својој задужбини манастиру Студеница, а затим, на позив свог сина Светог Саве кренуо на још већи подвиг у Свету Гору. Није се уплашио своје старости, туђе земље у коју је кренуо ни непознатог манастира у који је дошао. Он је наишао на топао пријем у Ватопеду, где су уважили његове високе године, па су му одредили једну келију за пребивање у пиргу (који је Свети Сава сазидао) близу главне манастирске цркве, како би лакше пратио богослужења. Али, изгледа да је стари и искусни вођа једног народа, знајући добро за промене које доноси проток времена, пожелео да се подигне једна задужбина у овим странама сасвим далеким од његовог отачаства. Сада син није могао да одбије очеву жељу и када су, у позну јесен 1197. године, обишли Свету Гору одлучили су се, по Доментијану, обнове један стари, одавно порушени манастир.
Игуман Ватопеда није имао ништа против ове жеље, али порушени манастир је био царски и као такав у надлежности василевса. Пошто су Св. Симеон и Св. Сава били у родбинским везама са византијским царем, Алексијем III Анђелом (1195-1203), – јер је св. Стефан Првовенчани оженио његову кћерку, принцезу Евдокију, – то је игуман сматрао да је прикладније да неко од њих двојице оде у Цариград. Крајем 1197. или почетком 1198. године, на пут је пошао Свети Сава као млађи, а Св. Симеон је остао у манастиру. Цар Алексије је примио Светог Саву и прочитао игуманову посланицу. Тада је Свети Сава је објаснио жељу да се обнови запустели Хиландар, на шта је цар пристао. Владар је издао златопечани сигилиј којим дозвољава обнову манастира и приложо дарове достојне царе за манастир Ватопед у чијем је братству Свети био. Након царевог одобрења, Свети Сава се вратио у матични манастир, обавестио игумана и братију о свему, предао дарове и потчинио Хиландар Ватопеду.
Неки побожни светогорски старац посаветовао је тада Светог Саву: „Пожурите се да место или опустели манастир измолите, и овај обновивши … утврдите да се српски манастир зове“ (Теодосије) и додао да ће такав манастир, и после њих бити пристаниште за све оне који Бога љубе и од светског живота беже, па ће због тих многих који ће се спасавати примити веће почасти од Бога. Та идеја се свидела Св. Симеону и Св. Сави, али не и игуману Ватопеда. Међутим, на саветовању у Протату обећано је Сави да ће добити манастир који жели. Сада је Свети Сава решио да још једном обиђе Свету Гору и повео свог оца. Како сведочи Теодосије Хиландарац, због узнапредовале онемоћалости, Свети Симеон је стављен на одар између два коња и тако ношен прошао још једном сва места погодна за подизање манастира.
Свети отац и свети син су се поново сагласили да је најприкладнији управо Хиландар. Свети Сава је о томе обавестио Протат, а прот Герасим и присутни игумани су поставили услов да се онда Срби прихвате одговорности и за остале манастире који су се некад налазили око Хиландара у области Милеје (Светилиштȃ), па да их све обнове током подизања новог манастира. Нашавши се пред таквом изазовом, српски светитељи су се прихватили овог, још већег подвига, али су затражили да цар о томе обавести и да изда нову повељу о овом подухвату. Сви присутни су се сагласили и на пут је пошао монах Никон. Цар Алексије је примио изасланка, саслушао жељу Протата и пристанак Саве и Симеона, и дао усмену сагласност, док се не напише нова свечана повеља. Монах Никон се вратио са радосним вестима, а Ватопеђани су решили да попусте. Игуман и братија су предложили да Ватопед и Хиландар (кад буде обновљен) буду један манастир, а „кир Сава једна отац обома“. Протат се сложио са овим решењем, као и Св. Симеон и Св. Сава и тако је решено да се сви запустели манастири на подручју Милеје предају Србима да их обнове и окупе у једну монашку заједницу.
Доментијан је тврдио да је Свети Сава успео да то оствари „сложив заједно до четрнаест манастира, назва га Хиландар.“ Идући трагом ове вести, академик др. Мирјана Живојиновић је покушала да утврди о којих четрнаест манастира је реч. Светогорски архиви су доста страдали, али документа из XI и XII века доносе вести да су, на подучју коју су добили Срби, постојали следећи манастири: најпре, сам Хиландар, који је, вероватно, до тог времена био упамћен као најзначајнији и највећи од свих њих; потом манастир Милејȃ по којем је та област добила назив и који је исто био посвећен Ваведењу (могуће да је он опустео, па припојен Хиландару), затим манастир кир Атанасија исто посвећен Богородици, па манастир Лаврентија Паксимаде смештен на једом гребену, њему суседни манастир Светог Константина звани Зевитов, па ту су још манастир Светог Георгија (повише Хиландара), нелоцирани манастир Светих Омологитâ (Исповедникâ), манастир Св. Николе исто тако неутврђеног положаја, па метох Преображења, западно од Хиландара; манастир Вороскопу посвећен Св Симеону на обали, на око 3,5 км северозападно од Хиландара, манастир Св, Теодосија смештен између добара ман. Вороскопу и ман. Калика; па су се ту још налазили ман. Хилијадус, по коме се назива један топоним (место) у близини Хиландара, и на крају манастир Стровилеа. Сви су они запустели крајем XI или почетком XII века, док се најдуже одржао манастир Хиландар, чији се игуман Герасим помиње 1169. године.
Како примећује М. Живојиновић, наведено, је у једном акту да су то „манастири који беху некада мнољудни и славни, а сада су доспели у потпуну опустелост, и чувају своју некадашњу славу једино у зидинама“. Теодосије бележи да су за ове манастире „многом куповином дата Хиландару у наследство“, а Доментијан посебно наглашава значај данас заборављеног манастира Светих Омологитâ (Исповедникâ), за који је дат „благослов златом и рухом и коњима“.
Свети Сава је, по монаху Методију, послао писмо брату у Србију, којом га позива да се прихвати ктиторства над манастиром који се обнавља и да им пошаље помоћ за градњу. Св. Стефан Немањић се радо одазвао Савином позиву и силно помогао задужбину у изградњи, па је, како сведочи Теодосије, Свети Сава успео да скупи много радника, желећи да за мало времена много заврши. Градња је почела на обали реке коју ми зовемо Хиландарска, а Грци – Орловска река (или Река орловâ), јер извире високо у планини „међу орловима“ (а садашњи водоток има доста мање воде него у Савино време). Кад су створени услови, Св. Сава је довео Св. Симеона из Ватопеда у Хиландар.
На основу текста житија, а што потврђују археолошки налази, види се да је поновљено решење из Ватопеда: сазидан је нови пирг испод звоника, где је Симеонова ћелија била близу олтара Богородичине цркве, које је омогућавало онемоћалом великом жупану да прати непосредно богослужење. Подигнуте су и зграде за становање братије или, како их Доменитајн назива „полате“, просторије предвиђене за болницу, странопријемница за госте, пре свега монахе, и гробље за странце. Манастир је био опасан масивним зидом на чијем врху су били зупци и стаза за кретање стрелаца. То је заиста био прави „град“, у смислу којем говоре Доментијан и Теодосије, јер је могао да се брани од напада разбојника који су долазили са мора. Сазидан је велики пирг на највишем углу са источне стране манастира, касније назван Пирг Светог Саве, који је по свом идејном решењу подсећа на сличан пирг у Ватопеду. Он је на врху, изгледа, имао цркву св Јована. Други пирг са југозападне стране је посвећен Св. Ђорђу. Подигнут је и већ помињани пирг испод звоника, у којем је био смештен Св. Симеон Мироточиви. Свети Симеон се у Хиландару упокојио 13. фебруара 1199. године. Свети Сава је дирљиво описао смрт свога оца, који му је поверио Хиландар на даље старање.
Завршивши многе манастирске послове, Свети Сава се још једном запутио у Цариград у пролеће 1199. године. На пријему код цара поново је добио повељу којом се потврђује претходна царева повеља о слободи и самосталности Хиландара, одобрава поседовање једног брода од 1.000 модија којим ће се манастир снабдевати неопходним намирницама, као и ослобађање од такси. Још је одобрено да опустели манастир Зиг са свим својим правима и привилегијама пређе под упарву Хиландара, односно на исти начин као и подручје Милејȃ. Добијање некада славног Зига, било је врло важно за Хиландарце, пре свега због духовног значаја. У овом манастиру је, по доласку на Свету Гору, живео и подвизавао се св Атанасије Атонски, пре него што је почео да зида Велику Лавру, најпре уз помоћ цара Нићифора Фоке, а касније и његовог наследника, цара Јована Цимискија. После Богородичиног култа, на Атосу је, управо Атанасијев култ најзаступљенији. Због тога је Свети Сава убедио цара Алексеја да се прихвати ктиторског удела у Хиландару, како сведочи Теодосије, и тако буде спомињан у литургијама. Како је приметила др М. Живојиновић, одређено је да примопредају поседа Зига манастиру Хиландару изврши царски чиновник Лав Синаит, са титулом протовестијарита, у присуству епископа Јерисоса. Заокружујући бригу за поверени му манастир, Свети Сава је, у Кареји, подигао исихастрију и цркву посвећену Светом Сави Јерусалимском, по коме је добио подвижничко име.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.