Браћо и сестре, драги моји, најпре бих хтео да вам изнесем неколико речи везаних за моје последње искуство. Наиме, био сам одсутан две недеље, био сам у посети нашем народу, нашој Цркви, нашој браћи и сестрама, духовној деци Светог Саве, духовној деци Српске Свете Православне Цркве, деци српског народа. Био сам у посети и посетио многа места, служио више Литургија. Готово сваки дан смо имали по неколико догађаја, а сваки од тих догађаја сам по себи би већ био довољан да се испуне очекивања неког ко одлази да види браћу и сестре. У једној речи, оно што бих могао да кажем, то је пре свега да наша Црква у Аустралији поздравља нас, своју Цркву овде у отаџбини. А друго оно што је најважније, то је искуство Цркве, чињеница духовна да време и простор у Цркви не значе ништа, тј. да ли је неко живео пре неколико деценија или неколико векова, или ће живети после нас, или да ли неко станује овде или у Америци или у Аустралији, не мора нужно да утиче на то да постоји искуство јединства, искуство заједнице, искуство да припадамо истом телу и припадамо истој Цркви.
То искуство, наравно, јесте последица, јесте дар и јесте могуће тамо где постоји једна света апостолска вера, а за нас Србе тамо где постоји вера коју је као семе у наш народ посадио Свети Сава. И ево, хвала Богу, и у Аустралији, као и у другим просторима где живи наш народ, онда када се окупља око своје Цркве, онда када се сабира на светој Литургији, онда када се заједно моли, онда када исповеда једну веру у Свету Тројицу, онда је наш народ једно. Наравно да је логично и нормално и природно и Богу угодно да свако живи у слободи Христовој, а то значи да свако своје посебне таленте и дарове, оно што ми кажемо – своју различитост, умножава и развија, али и као посебан дар Божји и као посебан печат приноси тој заједници, да заправо кроз своју посебност и своју различитост свако има могућност да себе дарује свом брату и својој сестри, да дарове од свог брата и своје сестре прими и да тако све оно што је моје или што је твоје буде заправо наше заједничко што, једном речју, показује искуство у Аустралији, где је било много искушења и неспоразума, било је и раскола, док није свако у себи разбуктао веру у Христа и почео свако себе да преиспитује пред Христом, а не да пореди себе са другим. Јер кад поредимо себе са другима увек ћемо наћи под наводницима „утеху“, јер ћемо наћи некога ко је под наводницима „лошији од нас“. Али то је промашај теме, промашај мете. То је скретање са онога што Бог хоће од нас. Бог хоће од нас да ми себе поредимо са оним како нас је Он замислио, са оним какви треба да будемо, а никада нећемо достићи тачку у којој можемо рећи: „Сад је крај, постигли смо све“. Напротив, што више растемо, више ћемо разумевати да је још много више пред нама остало и да оно што смо као пут превалили и прошли је заправо ништавно и мало. И у томе је радост духовног живота.
Дакле, у Аустралији постоји наша Црква која живи пуним плућима и која се радује нама када дођемо тамо и која, иако је од нас географски и временски удаљена, јесте једно са нама због једне вере, због једне наде и једне љубави. И та наша браћа и сестре који су у Аустралији јесу део нашег народа, јесу наша утеха и јесу и нама позив да се и ми, окрећући се Господу и живећи вером, окрећемо једни другима, да увек будемо једно тело Христово, једна Црква, да увек будемо један народ. А Господ је Онај који сваког човека, као што каже данашња јеванђељска прича, види као свога, види као своју њиву. Јер сваки човек је саздан по слици и прилици Божјој. И Господ, обраћајући нам се у параболи, представља себе као сејача, као онога који дели дарове, који дели таленте сваком човеку и који никога не оставља без суштинског и најважнијег двојединог дара – дара семена, клице љубави, љубави према Њему, нашем Творцу и Спаситељу, и љубави према ближњем. И у зависности од тога у којој мери у намa функционишу ти дарови и сви остали дарови које имамо даваће резултат, даваће плодова.
И видели смо да постоје различити одговори на оно што нам Господ даје. Постоје неки који су добили дар, али их то уопште не интересује. Они мисле да су то њихове способности, њихови таленти, да то потиче од њих и потпуно игноришу Бога и игноришу заједницу са Њим. Али они остају стерилни, остају јалови, остају без резултата и плодова духовних. То су они који су описани као њива у коју је бачено семе, али та њива је изван пута, поред пута. Дакле, они сами себе искључују из простора благодати Божје. А има и оних који добију дар љубави, али и дар вере, и све функционише како треба, али када наиђу прва искушења, која могу бити различита, они одступају и исписују себе из простора љубави Божје, из простора у којем је присутна благодат Божја. Постоје, наравно, и они који такође имају дарове Божје, као што сви имају неке своје посебне дарове, али су склони да се препуштају задовољствима овога света и често су самим тим оптерећени многим бригама, па је онда њихова вера колебљива и не даје у пуном капацитету резултате, не доноси им истински и прави мир. А онда, наравно, постоје, и дај Боже да нас је више таквих, који разумеју да је Господ почетак и крај, да је све у Његовој руци, да све од Њега зависи. Они стрпљиво, са смирењем, подносећи искушења, никада и ни по коју цену не одустају од Бога, не издају Га, не издају своју Цркву, не издају своју веру, не издају себе на крају. Они су они који, када то Бог хоће, дају истинске плодове. А ти плодови најпре су плодови мира, радости, љубави, милосрђа, благости. То је оно на шта нас Господ позива: да нам живот почива на вери у Њега и да нам вера буде критеријум и мерило сваке наше мисли, сваке наше речи и сваког нашег дела. А то значи да увек и на сваком месту проверавамо искључиво и само себе Христом, тј. речју Божјом, која је једноставна, која је доступна и приступачна свакоме, и уму и срцу.
Нека би Господ дао да будемо они који су описани као четврта категорија људи, а то је да будемо увек плодна њива, па и онда када не можемо сами и када не знамо како, да се смирено и скромно из дубине душе обратимо Господу речима: „Господе, помози! Господе, помилуј! Господе, помози да ја будем бољи како би нам свима било боље, да ја будем бољи како би било боље и онима који су око мене, да ја будем бољи да би било боље моме народу!“ Нека би Господ дао да нам свима буде добро, а то значи да сви будемо добри, да сви будемо бољи, да сви будемо ближи Њему, јер ћемо онда засигурно, непоколебљиво увек ићи једни ка другима и бивати ближи једни другима, да се не бисмо онда никада одрицали једни других, да бисмо једним срцем и једним устима могли да славимо Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговорена 25. октобра 2026. године на светој Литургији у храму Светог Саве на Врачару.