Стилска питања о историји постанка теорије модерне литературе у европској књижевности, у епохи када велики реализам уметничког периода копни пред алегоријским знамењем људског постојања, упућују на идејни садржај разоткривања друштвено-историјских веза и односа филозофије природе у јединству идејне целине, те на раслојеност материјалног јединства идејних форми и ликова (као општег узмака у процесу развоја европске књижевности), који, услед неумољивости новопридошлог европског реализма, подлежу разарању Лепоте и целине властитих облика.
Аница Савић Ребац, тумачећи Гетеов хеленизам, указује на фантастичне завршне акорде последњег периода усавршавања естетско-етичке форме у грађанској литератури европских токова, те на страст и мудрост идејно и политички бескомпромисне дијалектике у Гетеовом бићу, што, умногоме, објашњава зашто је морао остати недовршен младалачки нацрт Гетеовог „Фауста”.
Развој Немачке (као важног европског узора) подноси у себи протусловље да грађанско друштво, у свом успону, настоји да створи национално јединство, да успостављање националног јединства нужно треба да постане централно питање грађанско-демократске револуције. Насупрот револуционарној смионости, рађа се немачко просветитељство. Стога ни Гетеов немачки патриотизам у делу Анице Савић Ребац нипошто није остао у фрагменту. Синегдоху историјске позадине Гетеових пресудних идеја Аница Савић Ребац осветљава као хуманизовање двојства Љубави: Гете је песник Душе и песник антиномија, где староставно двојство надличног и личног Ероса у потпуности бива сведено на област Душе, док преобликује стваралачки занос у контраст духовне/мудре/умерене и страсне/безумне/прекомерне Љубави.
Гетеова мисао постављена је као Платонова претходница. Нарочита пажња у раду посвећена је ставу Анице Савић Ребац да је патриотско тежиште свих Гетеових настојања управо у племенитој, благородној Љубави, како би се дало значаја одликама његових обухватних, изванредно добрих увида, с обзиром на критику и савремено изучавање прикривеног Ероса, као одлучујуће творачке идеје у трагедији његовог доба.
Поменута исходишна поглавља Гетеовог живота и дела доказују Аничину ширину у сагледавању токова модерне европске књижевности једног времена, кроз изузетне Гетеове анализе и поенте узгредно и кроз анализе и поенте његових савременика, њој својствене кроз перспективе историје идеја, спрам којих би будућа прегнућа могла наставити свој интелигентно незаустављив ход.
Симбол Новог доба на помолу растаче свет снова готово једнако као што је античка Лепота распршила средњовековну скаредност – концепција дубока и дивна, њен специфичан гетеовски карактер је у томе што је обнова античке уметности узета с извесном једностраношћу само са естетско-етичког гледишта, као рухо за последње херојске илузије. У тој симболички датој слици наше историје Гете бива поиман као хеленско чедо немачког просветитељства.
Хуманизовање двојства Љубави кроз историју идеје о значају Старе Хеладе за све нове светове почива како на неисцрпном твораштву непосредног јој утицаја, тако и на симболској вредности духовних праваца оличених у раскоши целокупног духовног живота европског – и не само европског.
Жива страст и живо божанство доминују језгром сваке хеладске учености, спрам чега је њихов однос, што је опет изузетно хеленски, оличен у блискости, где из исконског религијског осећања, својеврсним обрисима лирске магме, бивају прозраци најслободније мисли, услед страсног стилизовања бујице топлих интимности: достојанство слободне личности, племенита трезвеност крај екстазе, благослов вечног облика око најдубљих духовних мисли – то је васељенска раскош Хеладе у и над свима нама: јер бледа је сенка према хеленскоме, космос који је створила хришћанска Душа, сама нага Психа. Космос који је стварао Ренесанс величанствен је, али недовршен (Аница Савић Ребац, Платонска и хришћанска Љубав), што упућује на потпуног човека, живућег у сва три царства, несвесно и не поимајући могућности тих јазова. Хеленски надахнута идеја свесног дивљења антици и угледања на њу отпочиње обрисом Ренесанса. Али хеленизам као став Душе отпочиње са Гетеом, те је Гетеово дело и најсудбоносније у стварању тог става. Гете је створио Хеладу као пластичну слику и надвременски идеал, у свом најпотпунијем хеленском изразу: научни дух и пластично виђење, пантеистичку веру у иманентно божанство и етички идеал калокагатије – хуманост у најсавршенијем складу Духа и чувства Хеладе мистичне и трагичне, метафизички модерне осећајности која тежи у безгранично, сведено, урођени и првобитан карактер његове духовне и моралне личности античког духа, те творење пластичне слике хеленског живота као надвременског идеала трансцендентности, сходно урођеним законима личности, према речи Пиндаровој – Бивај и постани онај који јеси. Хуманост, филантропија и нутрина очишћења нуклеус су Гетеовог хеленизма.
У веку критичког историзма, наслеђе Гетеово, насупрот стрепњи, долазило је са новим знањем и новим јачањем симболске (синоптичке) вредности Љубави, сходно чему се из историјске критике 19. века развила нова мистика хеленизма. Гете је, сажимајући је у пластичну слику традиције ренесансе и класицизма, оличио дубока духовна свепрожимања и човечну раскош хеленску, те је, спрам постојаног му става, јасно да је хеленизам најпоузданије јемство за јединство духовног живота европског, као и да је то пресудна мера вредности савременог човека у очувању европске културе.
Овде се већ сама по себи намеће веза са жанровским одређењем уметности као жанровској структури у којој се човек сукобљава са силама које га превазилазе. Појам Узвишеног античке реторике употребљен је као моћ стила, па му Гете допушта извесно одређење. На почетку полемичког списа „О узвишеном”, Гете подастире „врхунац и изврсност израза”, потом и изазива велики емотивни утисак, јер „у право време и на згодном месту потреса све попут грома и открива одједном говорникову снагу” – (Псеудо-Лонгин, 1980). У томе бива раскривена субјективност која је, скупа са заносом, односно чулношћу, једини прави медиј естетског.
Гетеа су најчешће критиковали рационалисти, оспоравајући његовој филозофији Лепог неки јединствени врховни принцип, те да своја разматрања није објаснио са аспекта моћи уобразиље. Његов суд укуса емпиријски је условљен, израз је чула укуса, а не рефлексије. Шилер је, својевремено, критиковао Берка због тога што Лепоту заснива само на чулном и тако је своди на појаву, док по Шилеру чулно и умно у естетској активности треба да буду измирени: свој захтев за слободом ум види испуњен у чулности, више не рачуна с ефектима надземаљске судске инстанце, услед чега је вера у моћ Лепоте и уметности доведена у питање (преостаје, даље наставља он, само још чисто присуство Лепоте, где је уметност и даље „дивна, али немоћна пред смрћу”). Лепота као слобода у изразу подразумева ослобађање предмета уметничке обраде од његових функционалних веза, еманципацију материјала од неког унапред задатог смисла или сврхе. Подсетимо овде да је Лепота за Гетеа апсолутна, а не употребна. Кад видимо леп цвет или лепу птицу, у нама делује естетски принцип сврховитости, који није у цвету и птици; хармонија је у нама. Принцип сврховитости је назив за осећање задовољства које осећамо, не због задовољења потреба, него од осећања форме. Кант га назива слободним или незаинтересованим задовољством које не тражи поседовање и наступа као хармонизујућа активност, када се образац асоцијативних поља предмета усагласи са нашом осећајношћу, са очекиваном нам представом. Како веза између предмета и естетског задовољства није лична корист, она не важи само за појединца, него за сваког уопште: огледало које дете носи, део је симболике Христа. На расцветали грм рузмарина Богородица полаже тек рођеног Христа умотаног у огртач; по васкрснућу мироносице на Христов гроб доносе свето миро и рузмариново уље – прва међу њима је Марија Магдалена, грешница из које је Христ изагнао седам смртних грехова, претворивши је у најватренију и најоданију покајницу. И паганска симболика рузмарина упућује на поновно освајање живота у вези са Љубављу и Лепотом, јер у народном предању мирис рузмарина буди успавану лепотицу из вечног сна, док је у антици рузмарин посвећен Афродити – Љубави и Лепоти. Хришћанску дубоко религиозну, мистичну симболику допуњује огледало. У Павловој Посланици Коринћанима „стакло у загонетки” је огледало (1.Кор. 13,12) у којем се смртнику небеска истина у земном указује само као симбол. Као једна од омиљених метафора романтичара, огледало упућује на удвајање свести, односно поглед у себе који води путем ка самоспознаји и освајању дубоког смисла у недокучивости бескраја који окружује испразне и грешне људске животе. У њега тек смрт детета уноси слутњу значења до којег она, оптерећена грехом и кривицом, не успева да продре. Чињеница да наративно нису осветљени детаљи њеног сагрешења упућује на то да је Гете имао на уму шири појам греха као базичног искуства иманентног човеку, дубоко људску склоност паду. Пут спознаје која доводи до свести и искупљења човеку разоткрива уметност – прозор ка значењу бескраја, сведочанство оностраности и обећање вечног живота. У тој тачки песник се изједначава са свештеником, а уметност добија улогу у мистичко-аскетској припреми за лепу оностраност која га лишава стега материјалног. Отуд песникову мистичну визију света у којој се онај украсни шарени венац заиста преобраћа у погребни. Смрт укида грешност материјалног живота и отвара пролаз ка оностраном. То потврђује уметност; уметност одражава свет, али и ствара сопствени, аутономан свет.
Кроз концепт Гетеове уметности који консеквентно одражава (с)мисао епохе, са позадине застрашујућих и нелепих догађаја Лепота се, реализована у уметности, уздиже као идеал који осмишљава живот – романтизам и неоромантика доживљај Лепоте у уметности изједначавају и са религиозним доживљајем испуњења смисла. У просветитељским и рационалистичким епохама, реч је о опипљивом идеалу истине или уређеног друштвеног поретка у којем је човек слободан да оствари своју најбољу могућност. Јер Лепота је обећање среће – у овостраном или оностраном. Јединствени идеал Лепоте не постоји у уметности, па тако ни у балади живота која само рефлектује филозофски дискурс о Лепом свог времена (Ерос, Филију, Хармонију), али поставља јединствена тежња различитих епоха за лепим и стална оријентација на естетско. Она стоји наспрам утопије људског бића, у његовој пролазности и ограничености – и спознајне и делатне. Лепота се, сачувана у уметности, опире смрти, али и резигнацији. Уметност, подстакнута уверењем Анице Савић Ребац, опитује и врхуни визију, те бива белегом индивидуалне и друштвене спознаје која отвара простор новој наивности – Да ли наивности веровања у више идеје? Истовремено, у чулно–конкретном облику, уметност постаје апотеоза Лепоте у овостраном, простор у којем Гетеов човек ипак потврђује своје достојанство и надмоћ: насупрот скаредости света, светли античка Лепота извођења. Према легенди „Мефистофелес, Гетеов ослонац је Хелена: њена појава, њен заједнички живот са Фаустом подстиче замисао о врхунцу најузвишенијих епикурејских надања. У редакцијама, које су нам својом преданошћу очуване, Гете се постарао за значајан моменат у борби лутеранске реформације против Духа ренесансе. Гете, међутим, одбацује мисли из реформације, односно, тежње полумистичне филозофије природе које су се тада помаљале у праскозорју немачке просвећености. Хелена је, за Гетеа, знаковитост истинског препорода античке уметности (еманација сакралног), која разјашњава средњовековни свет авети, са гледишта властитих појмова у разумевању Лепоте. Он призива Сенку. У њој је стварност. С тог места Дух сме да води борбу са Духовима, сме да припрема велико двоструко царство, у чијим комплексима пустоловља имају свој јасан облик, као перспективе за будућност која ће издизати човечанство. Природно се ово поређење противи истини земног Духа: свест о беспрекидном преображају и самообнављању природе човека? Да ли земни Дух одбија сродство са Гетеовим Фаустом? Коју спознају сматра немогућом? Разуме се да је реч о непосредној мистичкој идентификацији човека и природе. Гете ју призива херојском на трагично узалудном путу спознаје коју он, док превазилази младалачки непосредан облик у заносу Јаства, мудро превлађује: свака честица пребива у складу са суштаством своје природе; човек, пак, коме се срцем приклони и за ким искрено пође, такав и сâм постане.
Најзад, Љубав је најважнија острвска слика менталитета света овог генија: (…) И ма како се развијала људска мисао у будућности, понављаће се препорођаји платонизма и свагда поново стављати Љубав у средиште свих доктрина (Аница Савић Ребац, Платонска и хришћанска Љубав, 1936).
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“