Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са госпођицом Наталијом Ђурић, уметничким руководиоцем хора Свети краљ Владислав из Дворова. Разговор је приредио катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“.
- Појање је још у раном хришћанству било заступљено као саставни део богослужења. Господ Исус Христос и Његови ученици, као што Јеванђеље сведочи, служили су се појањем на својим сабрањима. На почетку нашег разговора, упознајте нас са значајем појања као неизоставног сегмента свештеног богослужења.
Појање je одувијек било саставни дио Цркве и богослужења. Када говоримо о његовом значају, мислим да је најважније да схватимо да појање није само нешто што треба да уљепша богослужење. Оно је, прије свега молитва. Кроз појање ми заправо заједно са свештеником и народом учествујемо у богослужењу. Пјевајући црквене пјесме, ми се заједно молимо и прослављамо Бога. На тај начин појање нам помаже да се саберемо, да пажљивије пратимо богослужење и да дубље доживимо молитву. И зато је црквено појање увијек било неодвојиво од богослужења. Мени је посебно лијепо то што у Цркви појање није ствар појединца. Без обзира на то да ли поје један појац или хор, сви смо усмјерени ка једном циљу, да заједно прославимо Бога. И управо у томе ја видим његову највећу вриједност.
- Апостол Павле, пишући Ефесцима, саветује: „Говорећи међу собом у псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме; захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашега Исуса Христаˮ (Ефес. 5, 19). Реците нам из Вашег личног искуства, да ли појање има својеврсно терапеутског дејство на душу човекову?
Вјерујем да је свако од нас доживио да дође на богослужење оптерећен разним мислима и бригама, а да након молитве и појања осјети неки мир и олакшање. Када човјек поје, он се на неки начин сабира. Мисли које су биле расуте усмјеравају се ка молитви и ка ономе што се пјева. Посебно у црквеном појању, гдје текст није само пјесма, већ молитва, човјек заиста може да осјети да му оно што пјева постепено улази и у срце. Мени лично је појање увијек било један од начина да се смирим и да се вратим молитви. Некада човјек и нема ријечи којима би изразио оно што носи у себи, а кроз појање може да принесе Богу и оно што не умије да каже. Зато бих прије рекла да појање није „терапија“ у медицинском смислу, већ да кроз молитву може да донесе човјеку мир, утјеху и снагу.
- Често можемо да чујемо констатацију: „Волео бих да будем појац, али немам слуха“. Да ли бисте могли да дате одговор на ово често питање?
Мислим да је најважније да човјек има жељу, љубав и вољу да учи. Слух јесте важан, али не треба да буде разлог да неко одустане прије него што је уопште покушао. Слух се може развијати, а кроз редован рад и труд човјек постепено стиче сигурност. Појање није само музичка вјештина, оно је дио богослужења. Зато је важно да уз учење музичких основа, човјек постепено упознаје и смисао онога што поје. Не мора свако бити врхунски пјевач да би својим гласом учествовао у молитви. Потребни су, као што сам већ поменула, добра воља, смирење, труд и жеља.
- Шта бисте поручили онима који имају жељу да се придруже неком хору или да буду појци у оквиру певница при храмовима?
Поручила бих им да се не плаше да направе први корак. Није неопходно да човјек све зна на почетку. Важно је да постоје жеља за учењем, истрајност и спремност да се буде дио заједнице у којој свако својим трудом доприноси заједничком дјелу. Црквено појање и хорско пјевање могу човјеку донијети много више од музичког знања. Кроз њих се учи пажњи, одговорности, заједништву и слушању других. Зато бих свакоме ко има такву жељу поручила да се не устручава да дође, пита и покуша. Све што је вриједно захтијева вријеме и труд, а најважније је да се крене са љубављу и добром намјером.
- Ви сте диригент хора Свети краљ Владислав, који делује при храму Светог великомученика Прокопија у Дворовима. Да ли можете да нас упознате са особеностима и значајем хора на чијем се челу налазите?
Црквени хор „Свети краљ Владислав“ основан је 2011. године при Храму Светог великомученика Прокопија у Дворовима, на иницијативу тадашњег пароха, протојереја Милана Ивановића. Први диригент хора био је професор Огњен Вујичић. Број чланова временом је варирао, а нови подстицај његовом раду и обнови хорског живота донио је долазак протојереја Ненада Ђурића, мог оца, и протојереја Јована Ивановића на дворовску парохију. Од 2019. године имам благослов и одговорност да водим овај хор, настојећи да заједно са његовим члановима наставим и развијам започету традицију.
Од самог оснивања, основна мисија хора јесте учешће у богослужењима и украшавање недјељних и празничних литургија молитвеним појањем. Хор данас броји 40 активних чланова распоређених у старију и млађу групу. Посебна пажња посвећује се раду са најмлађима, који кроз учење духовних пјесама стичу прва музичка и литургијска искуства. Поред редовног учешћа у богослужењима, хор активно наступа на духовним академијама, културно-умјетничким и хуманитарним манифестацијама. На репертоару се, поред духовне музике, налазе и српске традиционалне пјесме, које хор изводи са посебном пажњом и љубављу. Посебно ми је важно што кроз рад са младима ту љубав преносимо и на нове нараштаје. Вјерујем да хор својим радом доприноси не само животу наше парохије већ и очувању културног насљеђа нашег народа.
- Колико је захтевна и одговорна дужност диригента и које су специфичности деловања уметничког руководиоца једног хора?
Дужност диригента је веома захтјевна, јер поред музичког знања тражи стрпљење, посвећеност, одговорност и способност рада са људима. Важно је препознати могућности сваког пјевача, мотивисати чланове и створити атмосферу у којој ће сви напредовати и осјећати се као дио заједнице. У раду црквеног хора постоји и посебна одговорност, јер наше пјевање није само умјетничко извођење већ и дио богослужења. Зато настојим да, поред рада на звучности и квалитету извођења, његујемо разумијевање духовног садржаја пјесама које изводимо. Сматрам да добар диригент мора непрестано да учи и усавршава се, али и да има стрпљења и разумијевања за људе са којима ради.
- При многобројним епархијама у нашој помесној Цркви успешно делују школе појања. Да ли је то знак да је данас велики број младих који желе да буду појци?
Мислим да је постојање школа појања при нашим епархијама веома значајно, јер показује да постоји интересовање за црквено појање и жеља да се наша духовна и музичка традиција сачува и преноси на млађе генерације. У нашој Епархији зворничко-тузланској, благословом митрополита Фотија, основана је Школа старог српског црквеног појања „Свети Јован Кукузељ“, чија се настава одржава и у Бијељини. Овакве школе могу помоћи младима да своје интересовање продубе, да упознају богатство наше богослужбене традиције. Чини ми се да у посљедње вријеме све више младих људи показује интересовање за вјеру и живот Цркве.
- Високопреосвећени Митрополит г. Фотије је даровити песмописац. Како доживљавате овај вид стваралаштва архипастира Митрополије зворничко-тузланске?
Стваралаштво Митрополита Фотија велики је дар и благослов за нашу Цркву и народ. Његове пјесме носе снажне поруке, кроз које нам се приближавају истине наше вјере, живот светитеља и љепота православне духовности.
За мене, као музичара и диригента, посебна је радост што сам имала прилику да његове текстове оживим кроз музику. Компоновала сам мелодије за пјесме „Икона Богородице Јерусалимске“, „Смирењем узвишена“ и „Икона Пресвета Богородица – Старица“, које сам имала прилику и да отпјевам. Са Црквеним хором „Свети краљ Владислав“ снимили смо пјесме „Свети Прокопије“ и „Срби светитељи“, за које сам такође радила мелодије, а отпјевали смо и тропар и кондак светим новоученицима зворничко-тузланским, чији је аутор текста управо Митрополит Фотије. Сва снимања реализовали смо у Студију Бојић, код Срђана Бојића, са којим већ дуго сарађујемо и са којим нас веже лијепо искуство заједничког рада.
Оно што сматрам нарочито значајним јесте то што Митрополит није само даровит пјесник већ и композитор. Велики број својих пјесама сам је компоновао, а посебно бих издвојила и његов напјев за Херувимску пјесму.
Митрополит је уједно и велика подршка нашем хору, и много нам значе његов благослов и подстрек у раду. Захвални смо му што препознаје наш труд и подржава нас у настојању да кроз музику и пјесму служимо Цркви.
- Да ли пратите рад мисионарског портала „Кинонија“ и какви су Ваши утисци?
Пратим рад портала „Кинонија“ и драго ми је што постоји једно овакво мјесто на којем се о вјери, Цркви и духовном животу говори на лијеп и приступачан начин. Сматрам да је мисија овог портала веома значајна, посебно данас, када је важно да се духовне теме приближе и младим људима. Драго ми је што се кроз савремене начине комуникације шири ријеч о вјери и што се људима пружа прилика да се додатно упознају са богатством живота Цркве.
- Која је Ваша порука читаоцима портала „Кинонија“?
Моја порука читаоцима била би да чувају своју вјеру, да се не удаљавају од Цркве и да у свакодневном животу не забораве на љубав према Богу и ближњима. Мислим да је важно да уз све обавезе и изазове које живот носи, увијек пронађемо вријеме за Бога, молитву и храм. И да се трудимо да будемо бољи људи, јер вјера треба да се види и у нашим дјелима, у начину на који се односимо према другима. Свима желим много мира, љубави и Божијег благослова!