Господ нам данас казује причу у којој се показују двије димензије људског постојања: живот овдје, на земљи, и живот онамо, с оне стране гроба. „Човјек неки бјеше богат, и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А бијаше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога.“
Двојица људи, једна врата. Са унутрашње стране врата – скерлет, свила, пуна трпеза, свакодневно весеље. Са спољашње стране врата – гнојне красте, глад и пси који лижу ране. Између њих само један праг. А онда долази смрт, и све се окреће наопачке: Лазара анђели односе у наручје Авраамово, а богаташа укопаше – и ту се завршава сав његов сјај. Свети оци примјећују да Господ у овој причи даје име сиромаху, а богаташу не: свијет је знао име богаташево, а Лазарево нико; на небу је обрнуто.
Погледајте ту страшну симетрију. На земљи Лазар је желио мрве с богаташеве трпезе и није их добио. У аду богаташ моли управо Лазара: „Оче Аврааме, смилуј се на ме, и пошаљи Лазара нека умочи прст свој у воду да ми расхлади језик.“ Онај који није дао мрвицу хљеба, сада не може да добије ни кап воде. Онај који је био најбогатији на земљи постао је најсиромашнији у вјечности. И то није никаква Божија освета, него откривење онога што је богаташ стварно био већ и за живота: изнутра сиромах, наг и гладан, обучен у скерлет само споља. Смрт није створила његово сиромаштво; она га је само разоткрила.
Аврам му одговара: „Сине, опомени се да си ти примио добра своја у животу свом.“ Добра своја. Он их је сматрао искључиво својим. А свети Јован Златоуст учи да не дијелити своје богатство са сиромашнима значи красти од њих, јер ми не посједујемо своје богатство, него њихово. Али богаташ не доспијева у ад зато што је богат. И праотац Аврам, у чијем наручју почива Лазар, био је веома богат. Није зло богатство, вели Златоуст, него лакомство; једно је бити богат, а друго бити роб богатству.
Каква је онда кривица овог човјека? Јеванђеље не каже да је богаташ отјерао Лазара, да га је тукао или вријеђао. Каже само да је Лазар лежао пред његовим вратима – тако да богаташ није могао ни изаћи ни ући у кућу а да не прође поред њега. Сваки дан. И сваки дан – ништа. Његов гријех није злочин, него слијепило; не насиље, него равнодушност. Он Лазара није мрзио. Он га, просто, није видио. Најдубља сиромаштина овога свијета није у томе што недостаје хљеба, него у томе што недостаје очију које виде гладнога. Свети оци примјећују да су у овој причи пси били милостивији од богаташа. Они бар прилазе Лазару и лижу му ране, а богаташ му не прилази ни толико.
И пазите: тек у аду богаташ „подигавши очи своје угледа издалека Авраама и Лазара“. За живота Лазар је био на корак од прага, и он га није видио; сада га види издалека, кад више ништа не може да учини. А и сада га не гледа као брата, него као слугу: „пошаљи Лазара“. Ту се открива шта је ад: стање у коме човјек остаје заробљен у самоме себи, неспособан да другога види. „Велика провалија“ између њих није ископана тек послије смрти; богаташ ју је копао цијелог живота, сваки пут кад је прошао поред свога прага и није погледао доље, према лежећем Лазару.
Ово нас доводи до питања: да ли је етички да се сваки дан веселим и забављам док ближњи мој страда и пати? Значи ли то да Христос укида човјеку радост, да човјек у свом земном постојању не треба да се весели и радује? Наравно да не, јер истинска хришћанска радост не мора да бира између весеља и ближњега. Апостол Павле нам даје мјеру: „Радујте се с онима који се радују, и плачите с онима који плачу“ (Рим 12, 15). Хришћанска радост није радост која се затвара, него радост која се шири; не радост иза врата, него радост која отвара врата. Да је богаташ позвао Лазара за своју трпезу, његово весеље не би било мање. Било би, први пут, истинско.
Дакле, браћо и сестре, Христос не укида радост човјекову: своје прво чудо учинио је на свадби у Кани Галилејској, да весеље не би престало. Али нам показује и какво то весеље треба да буде: „Кад чиниш гозбу, зови сиромахе, богаље, хроме, слијепе“ (Лк 14, 13). То је хришћанско весеље: гозба на коју је позван Лазар.
На крају, богаташ моли да Лазар опомене његову петорицу браће, и чује: „Ако не слушају Мојсија и пророка, да ко и из мртвијех устане неће вјеровати.“ Ми смо, браћо и сестре, та петорица браће. Не треба нам знак с неба; треба нам да спустимо поглед на свој праг. Лазар и данас лежи пред нашим вратима: стари комшија кога нико не обилази, болесник коме нико не долази, сиромах пред црквом, па и онај у нашој кући, крај кога пролазимо а не видимо колико је усамљен.
Свети Јован Златоуст учи да је наше право богатство само оно које можемо послати на небо, да нас дочека у Царству небеском – а шаље се милостињом потребитима. Богаташ није послао ништа напријед, и зато је стигао у вјечност као најсиромашнији човјек. Сваки хљеб дат гладноме, свака посјета болесноме, свака ријеч утјехе усамљеноме, јесте благо послато напријед, у наш вјечни дом. „Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше“ (Мт 6, 21).
Нека нам Господ отвори очи, да не бисмо морали да их подижемо тек онда кад буде касно; да примијетимо невољу ближњега прије него што удовољимо своме самољубивом Ја; и да наша радост буде радост отворених врата и пуне трпезе за коју ће сјести и Лазар. Да бисмо се и ми, заједно с њим, нашли у наручју Авраамовом, у Царству Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.
Ауторизована беседа на јеванђелску перикопу о богаташу и убогом Лазару, која се произноси на светој Литургији у недељу двадесет и друге седмице по Педесетници.