У Светом Јеванђељу слушамо како је Господу, док је проповиједао, приступио човјек високог друштвеног положаја и великог угледа у јудејском народу – старјешина синагоге Јаир. Усред проповиједи Христове пао је на кољена пред Његове ноге и завапио због невоље у којој му ни сав његов углед, нити знање списа и закона Старога завјета нису могли помоћи. Пришао је Христу као Учитељу за којим је ишао многи народ и из Кога су исијавале велика благодат и божанска свјетлост, видећи у Њему једино рјешење своје најдубље муке и ужаса који га је снашао – јер му је кћи јединица, дванаестогодишња дјевојчица, била на самрти. Господ га је тада подигао и рекао: „Хајдемо твоме дому“, да би његову кћер исцијелио од тог највећег људског непријатеља који се зове смрт.
Док су ходили ка Јаировом дому уским уличицама града на западној обали Генисаретског језера, окружени мноштвом народа које се тискало око Њега, неко Га се у тој гужви дотакао тако да је из Њега изашла сила. Према Своме божанском предзнању, Господ је знао ко Га се дотакао, али је желио да то обзнани – не ради Себе, него ради народа и његовог утврђења у вјери – те упита: „Ко ме се дотакао?“ А Петар, који је међу апостолима увијек први одговарао, рече: „Учитељу, мноштво народа је око Тебе, сви се гурају и тискају уз Тебе, и нико Ти на то питање не може одговорити.“ Али Христос рече: „Осјетио сам силу да је изашла из Мене; ко ме се дотакао?“
Тада се разоткрила жена која је дванаест година боловала од течења крви и све своје имање потрошила на земаљске љекаре не би ли се исцијелила, али јој ништа није помагало, већ јој биваше све горе и теже. Да њена мука буде још већа, та болест била је и узрок њеног искључења из заједнице, јер су људи са таквим обољењем, баш као и губавци, били одбачени као нечисти. Сматрало се да све чега се дотакну постаје нечисто и опогањено, те им је чак био забрањен и улазак на богослужење у синагогу. Зато Му је она пришла тајно, с леђа, да је нико не види, и дотакла се реса на Његовом огртачу – скута Његове хаљине. Имала је освједочену вјеру, љубав према Њему и дубоко поуздање да јој једино Он може помоћи – и исцјељење се заиста догодило. Видјевши да се не може сакрити, стала је пред Њега и пред свима испричала ко је, шта јој се догодило и зашто је ту. А Он јој се тада обратио и назвао је именом којим готово никог од женског рода није називао – остало је записано да је само њу назвао: „Кћери моја! Не бој се, вјера твоја спасла те је.“
За све то вријеме, несрећни отац је нестрпљиво ишчекивао да већ једном крену, осјећајући да немају времена да се задржавају због туђих невоља, јер је његова несрећа у његовим очима била највећа. И управо у тренутку када су кренули, сусрете их гласник из његовог дома са вијешћу: „Не мучи више Учитеља, кћерка твоја је умрла.“ У том највећем ужасу и болу који га је скрхао, Христос му говори, не чекајући ни да јекне од туге: „Не бој се, само вјеруј, и све ће бити добро! Није она умрла, него је заспала.“ Повиновавши се Христовим ријечима, јер другог излаза није имао, Јаир настави пут са Њим ка своме дому, гдје затекоше сабрану родбину и пријатеље како тјеше укућане и оплакују њихову трагичну судбину.
Улазећи у препун дом, Христос им рече: „Зашто плачете? Није она умрла, него је уснула.“ А они Му се подсмијеваху, сматрајући Га незнавеним и необавијештеним, увјерени да боље од Њега знају да је дјевојчица мртва. Због таквог њиховог односа и невјерја, Он их све изведе из куће, оставивши поред Себе само тројицу Својих ученика – Петра, Јакова и Јована – и родитеље преминуле дјевојчице. Пришавши јој, узе је за руку и изговори вјероватно оне исте ријечи којима ју је мајка свакога јутра будила: „Талита куми“, што значи: „Дијете и чедо моје, устани“, обраћајући јој се као уснулој. И она истога часа устаде! Усред запрепашћења и неизмјерне радости њених родитеља и светих ученика, Господ им заповједи: „Дајте јој да једе“, како би се увјерили да она није утвара нити пуки привид, него да се заиста вратила у живот и да је Дух Божији поново удахнуо живот у њу.
Ово јеванђељско свједочанство о васкрсењу Јаирове кћери – као и касније васкрсење сина удовице из Наина и Његовог пријатеља, четвородневног Лазара – открива саму суштину и смисао божанског послања и Његовог уласка у матицу нашега живота, у ову димензију, међу род људски и у људску историју. Јер то је побједа над смрћу, васкрсење и живот вјечни; побједа над највећим људским непријатељем, пред којим све земаљске снаге, положаји, вјештине и моћи падају и претварају се у прах; побједа над непријатељем који сваку људску ријеч, мисао, дјело и сваки људски живот пријети да претвори у ништавило и бесмисао. Али, дошао је Онај Који је сами Бог и Који је у Својој личности божанско сјединио са тварним, узевши људску природу на Себе и сјединивши је са божанском на све вјекове, чиме је цјелокупну творевину кроз људску природу спасао и учинио вјечном и непролазном.
Ово наше сабрање на Светој литургији није ништа друго до прилазак налик жени крвоточивој: приступамо да се макар дотакнемо скута хаљина Онога Који нас може васкрснути не само тјелесно, него, што је најважније, и духовно. Јер тијело ћемо, по својој пролазној људској природи, свакако накратко оставити, али по Његовим нелажним ријечима – којима је тјешио и све оне који вјековима иду за Њим, и нас данас, и оне који ће тек доћи – свако ко вјерује у Њега прећи ће из смрти у живот и неће видјети ни смрти, ни бесмисла, ни пропасти, ни ништавила. То је утјеха сваког хришћанина и мјера нашега живота. А молитва жене крвоточиве, иако без изговорених ријечи за разлику од Јаировог вапаја, тиме није била ни мања ни слабија; напротив, била је то дубља пројава молитве – срдачна молитва. Зато је, док ходимо кроз овај живот, наш основни задатак не само да ишчитавамо молитве, него да се научимо молитви, како би Господ, као што је услишио њих, услишио и нас – да наше молитве не остану глуве и да се не зауставе тек под сводовима овога храма, већ да се уздигну до самога неба.
Нека Господ Својом благодаћу подари да и ми, макар у малој мјери, постанемо пламени молитвени огњеви, какви су били жена крвоточива и Јаир, и сви свети које данас прослављамо: свети мученици Акиндин и са њим пострадали у Персији у незнабожачко вријеме, преподобни Маркијан, као и сви свети, знани и незнани, чија се молитва попут огњених стубова уздизала до самих Небеса и бивала услишена у свим њиховим вапајима и тежњама.
А свети Божији људи понајвише су се молили за свијет и за ближње, јер су, молећи се за себе, знали да су тек један дјелић великог организма и заједнице која је Тијело Христово. Зато, када хришћанин каже: „Помилуј ме, Господе“, то значи: „Помилуј цијелу нашу заједницу.“ Јер ако било ко у овој заједници у којој смо сабрани пати, мени ће, како год да ми је у овом часу, остати горак укус због страдања мога ближњега. Стога молитва „Помилуј ме“ није себична нити сведена само на мене као појединца, као издвојену честицу цјелине, него увијек обухвата све оне које знам и које не знам, а који су дио ове небоземне заједнице, као и оне који то још нису, а призвани су да постану.
Богу нашему – дивноме у светима Својим, дивноме у благодати Својој, Којом закриљује све наше вапаје, чежње, жеље и молитве; Који услишава наше прозбе и познаје тајне срца нашега; Који нас учи да се молимо, јер нас једино сама молитва, својим непрестаним упражњавањем, томе може научити; Који нас утврђује у вјери – нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.