Док нас Црква води ка славном празнику Вазнесења Господњег, она нам данас ставља дубок јеванђеоски извештај о исцељењу човека слепог од рођења. Ово чудо није само обнављање физичког вида; то је откровење духовног стања човечанства и самог Христа као Светлости света.
Човек у данашњем Јеванђељу никада није видео светлост дана. Од рођења је живео у тами. Па ипак, Оци Цркве нас уче да је ово слепило такође слика духовног слепила које погађа пало човечанство. Особа може имати здраве очи, а остати неспособна да опажа Бога, истину, благодат или смисао самог живота.
Из тог разлога, Христос проглашава: „Ја сам Светлост свету.“ Он није дошао само да учи моралу или филозофији. Дошао је да просветли људску личност. Дошао је да отвори очи душе.
Свети Јован Златоуст објашњава да је, када је Христос направио глину од праха земаљског и помазао очи слепом човеку, открио своју божанску стваралачку моћ. Као што је Бог у почетку створио Адама од праха, сада Син Божји обликује вид тамо где вида раније није било. Ово је више од исцељења; то је ново стварање.
Затим Христос шаље слепог човека да се опере у Силоамској бањи. Оци овде виде јасну слику Светог Крштења. Слепи човек иде, опере се и враћа се видећи. Слично томе, кроз светотајински живот Цркве, људска личност је просветљена божанском благодаћу. У древној Цркви, само Крштење се називало „Свето Просветљење“, а новокрштени хришћанин је био познат као „просвећени“.
Данашње Јеванђеље се такође може лепо повезати са још једним снажним догађајем васкрсења: путовањем у Емаус.
Два ученика ходају путем у тузи и збуњености. Сам Васкрсли Христос им се приближава и хода поред њих. Он им говори и објашњава им Свето писмо, али Јеванђеље каже да су им „очи биле зачепљене, тако да га нису познали“.
Какав је то мистериозан и дубок тренутак. Христос је присутан пред њима, али га они не могу препознати.
И можда се исто дешава и нама. Колико често Христос хода поред нас у нашем свакодневном животу, а ми га ипак не опажамо? Колико често Бог делује у нашим животима док ми остајемо духовно слепи?
Ученици на путу за Емаус чули су Христов глас, али га још нису препознали. На исти начин, човеку рођеном слепом била је потребна божанска интервенција да би прогледао. Оба извештаја откривају да прави вид не долази само од чула већ од Божје благодати.
И када су се очи ученика коначно отвориле? При ломљењу хлеба. У евхаристијском заједништву. У светој тајни Христовог присуства.
Овде Црква открива велику духовну истину: Христ се познаје кроз осветљење божанском благодаћу. Не познајемо га истински само кроз интелект, нити само кроз учење, већ када се отворе очи срца.
Зато је духовни живот Цркве стално путовање из таме у светлост. Кроз молитву, покајање, исповест, пост и учешће у Светим Тајнама, душа постепено постаје просветљена. Човек почиње да види другачије. Он не види свог ближњег као непријатеља, већ као икону Бога. Патњу не види само као казну, већ као прилику за спасење и преображај. Живот види не само у земаљским оквирима, већ у светлости вечности.
Свети Григорије Палама учи да просветљење није само емоционално или психолошко искуство, већ учешће у нествореној Божјој светлости. Када се срце очисти, људска личност почиње мистично да сагледава присуство Бога.
И приметите нешто изванредно у извештају о Емаусу: у тренутку када су ученици препознали Христа, „Он је нестао из њиховог вида“. Зашто? Зато што физички вид више није био потребан. Христос се већ открио у њиховим срцима. Добили су духовни вид.
Ово је велико чудо вере: не само видети очима тела, већ видети очима душе.
Моја вољена браћо и сестре, сви ми личимо на човека рођеног слепог. Сви ми такође личимо на ученике на путу за Емаус. Често ходамо поред Христа, а да га не препознајемо. Присуствујемо Божанској Литургији, слушамо Јеванђеље, примамо Свете Тајне, а ипак нам срца понекад остају затворена.
Зато нас данас Црква позива да молимо Христа за највеће чудо од свих: духовни вид.
Нека Он отвори очи наших срца, како бисмо Га препознали у Светој Евхаристији, срели Га у ближњем, осетили Његово присуство у нашем свакодневном животу и увек ходали у светлости Његовог Васкрсења.
И тада ћемо, заједно са исцељеним слепим човеком, и ми моћи да кажемо: „Верујем, Господе.“ Амин!